Menu
Драган Марјановић: Србијанство и Косово

Драган Марјановић: Србијанство и Ко…

Како, гледано идејом срби...

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА О СРБИЈАНСТВУ

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА …

Појам „србијанство“ се ко...

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВО ЧУВАМО ?! (ИЛИ – МОЋ СИМБОЛА)

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВ…

Беше ли да је неко најављ...

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИКА ТВАРИ ИЛИ ЕВОЛУЦИЈА

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИК…

„И зато ће им Бог послати...

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Иван Гундулић, вредан 5...

Радован Дамјановић : Срби су најстарији народ и лингвистика то доказује!

Радован Дамјановић : Срби су најста…

Гост емисије "Интервју" б...

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ?

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ…

Времена су уистину тешка,...

666

666

Чудан, али врло јасан зна...

Весна Веизовић: Кад материја поједе дух у души остаје амбис или како гинемо у информацином рату

Весна Веизовић: Кад материја поједе…

Св. Пајсије Светогорац: „...

Ђорђе Ивковић: А ВЕТРОГОЊЕ ЈЕДВА ДОЧЕКАЛИ

Ђорђе Ивковић: А ВЕТРОГОЊЕ ЈЕДВА ДО…

Што виси капија? Где вам ...

Prev Next

Србијански глас - Članci poređani po datumu: JULY 2016

ВЛАДИСЛАВ ЂОРЂЕВИЋ: „МАЈКА ЈЕ УВЕК ПОЗНАТА, ОТАЦ НИКАДА”

Древна латинска пословица гласи: „Majкa je увeк пoзнaтa, oтaц никада” („Mater semper certa, pater numquam”). Древни Римљани су исту идеју изразили и пословицом да је „отац увек несигуран” („pater semper incertus”). Психичке последице те чињенице жене никада неће потпуно схватити.

Opširnije...

Небојша Катић: Мистерија новца – ко и како креира новац

Монетарна економија је помало езотерична област и вероватно најкомплекснији сегмент економске науке. Новац и начини његовог креирања су мистерија не само за лаике, већ и за већину економиста, па и банкара. Они који верују да знају како се новац креира, најчешће се ослањају на знање која су стицали на факултетима, из уџбеника чији аутори често преписују једни од других. Академски економисти су „најзаслужнији“ за заблуде везане за процесе креирања новца.

Opširnije...

Небојша Катић: Brexit – дан пре и дан после

На референдуму, одржаном 23. јуна 2016 године, грађани Уједињеног Краљевства[1] одлучили су да напусте Европску унију. На веома високом нивоу излазности од 72.2 процента, за напуштање ЕУ гласало је 51.9 процената изашлих гласача. У коначном резултату, опција за brexit је победила са разликом у гласовима од 1.269.501.

 

По конститутивним јединицама слика је другачија од резултата на нивоу целе земље:

Јединице и број становника

За излазак из ЕУ

За останак у ЕУ

Енглеска (54.8 милиона)

53.2%

46.8%

Шкотска (5.4 милиона)

38.0%

62.0%

Велс (3.1 милиона)

51.7%

48.3%

Северна Ирска (1.9 милиона)

44.3%

55.7%

Конститутивне јединице су различито гласале, различито су гласали стари и млади, метропола и провинција, богати и сиромашни итд.. Референдум је довео до поделе Уједињеног Краљевства каква никада није виђена у модерној историји и још горе, довео је државу на ивицу распада. Будућност земље која је колико јуче била извесна, данас то више није.

Како је све почело

Грађани Уједињеног Краљевства, својом специфичном империјалном историјом и острвским менталитетом, увек су се разликовали од континенталне Европе. Познавање европских прилика је крајње скромно у највећем делу популације, а вести из Европе ретко долазе до грађана, сем ако није реч о каквим сензационалним или катастрофичним вестима. Још је скромније познавање европске културе. Може се проћи кроз најелитнији сегмент британског образовног система, а да се млади људи никада не сретну са немачким, француским или руским литерарним класицима, на пример. У свему томе има и подоста острвске ароганције, па и комплекса више вредности. Та интелектуална, културна и ина отуђеност од Европе, иако није занемарива, није била одлучујућа за исход гласања.

Уједињено Краљевство је 1973. ушло у Европску економски заједницу (ЕЕЗ) без референдума и уз велике отпоре (поготово на лабуристичкој страни), али је референдумом 1975. та одлука потврђена. Тада је 67 одсто гласача ретроактивно подржало одлуку о уласку у ЕЕЗ. То је уједно било и прво референдумско изјашњавање икада одржано на нивоу Уједињеног Краљевства. Иако никада није било ентузијазма за продубљивање европских интеграција нити било чега што би ишло даље од заједничког тржишта, становништво је прихватило чланство у ЕУ, навикало се на њега и није га доводило у питање.

Први озбиљни проблеми су почели почетком деведесетих и били су везани само за Конзервативну странку. На лабуристичкој страни, упркос мањем броју евроскептика, чланство у ЕУ није довођено у питање. Исто важи и за трећу, Либералну партију. Процес преиспитивања европске будућности је полако, веома полако продирао у гласачко тело да би тек од избора 2015. то постало тема о којој се шире дебатује.

Нови и вероватно кључни моменат који је одредио судбину brexit-а настаје појавом Странке за независност Уједињеног Краљевства (УКИП). Иако је на сцени од 1993. године, иако је још 2004. године ушла у Европски парламент, утицај УКИП-а почиње снажније да се осећа тек од Велике рецесије. Популарности странке је помогао агилни Најџел Фараж који је са малим прекидом на челу странке од 2006. године. Као посланик Европског парламента, Фараж је добио позорницу за своје егзибиционистичке ескападе, као и публицитет који са тим иде. Не само да је УКИП странка једне идеје, већ је у великој мери и странка једног човека. Тешко да би грађани били у стању да нпр. наведу пет познатих чланова УКИП-а.

Упркос томе, на последњим парламентарним изборима 2015. за УКИП је гласало готово 3.9 милиона бирача, или 12.7 одсто бирачког тела. По броју гласача УКИП је постао трећа партија, са више гласача него Либерална партија и Независна партија Шкотске заједно. Због специфичног већинског система УКИП је добио само једног члана парламента.

Успон УКИП-а је угрозио Конзервативну партију, будући да се део гласачког тела конзервативаца прелило ка УКИП-у. То је вероватно и кључни фактор који је довео до расписивања референдума. Суочени са претњом УКИП-а, а под притиском јаког антиевропског лобија унутар Конзервативне партије, премијер Камерон 2013. обећава референдум о чланству у ЕУ. Вођство конзервативаца је сматрало да ће та одлука битно поправити изгледе странке пред изборе 2015. године.

Одлука о референдуму је изгледала као рационално тактичко решење. Очекивало се да ће грађани гласати за останак у ЕУ и да ће такав исход обесмислити постојање УКИП-а, да ће ућуткати антиевропске конзервативце и да ће се тиме полемика о напуштању ЕУ ставити ад ацта, бар за неко време.

Када је обећање о референдуму дато, очекивало се да ће до расписивања референдума еврозона изаћи из кризе и да ће Уједињено Краљевство бити у бољем економском стању но што данас јесте. Реке избеглица са Блиског истока 2013. још нису биле на видику, иако је Уједињено Краљевство снажно помагало процесе који су до егзодуса довели.

Влада је очекивала и да ће најавом референдума уплашити ЕУ и за себе изборити додатне повластице, поготово у вези са редуцирањем социјалних права радницима који долазе са континента. Поред проблема ЕУ имиграната, постојао је и страх да ће дубља интеграција ЕУ довести до маргинализације Уједињеног Краљевства и да ће оно бити третирано као члан другог реда. Уступци или „уступци“ које је Уједињено Краљевство добило од Брисела фебруара 2016. су по свој суштини маргинални и више су манифестација добре воље ЕУ него што су јак документ којим се могло сузбити антиевропско осећање великог дела популације.

Криза еврозоне се отегла, политика радикалне штедње је угрозила велики део популације и довела у питање чак и функционисање државног здравственог система који је национални понос. Готово библијска сеоба народа ка Европи је почела и преплавила је екране у Уједињеном Краљевству иако се тамо није осетила.

Речју, све калкулације и предвиђања на којима је почивала логика расписивања референдума пале су у воду.

Кампања за излазак кроз подстицања гнева

Референдумска кампања је једна од најсрамнијих у новијој историји Уједињеног Краљевства. Метод и безочност аргументације могу се упоредити само са антиирачком или антисрпском кампањом Тонија Блера.

brexit-овци су кампању започели неспорно важним питањима демократије, суверенитета и идентитета. У страху да то није добитна и довољна аргументација, јаче оружје и сигурнији терен нашли су у вулгарној ксенофобији.

По тој аргументацији, Уједињено Краљевство је изгубило контролу над својом границом што је довело до великог прилива радне снаге. Само у 2015. у земљу је ушло 335.600 имиграната, око половине из ЕУ. Овакав прилив угрожава радна места, врши огроман притисак на здравствени и школски систем, оптерећује буџет и погоршава ионако тешку ситуацију на тржишту некретнина. Разуме се, потегнут је и аргумент да прилив имиграната јача опасности од тероризма и криминала.

Останак у ЕУ подразумева да ће се ситуација даље погоршавати, а када се придружи и Турска, милиони Турака ће стићи право у Уједињено Краљевство. Таблоидна штампа је са своје стране потхрањивала све могуће негативне имигрантске стереотипе, стално подижући тензију.

Brexit - овци се нису устручавали ни од бруталних лажи, попут оне по којој Уједињено Краљевство плаћа 350 милиона фунти (око 420 милиона евра) недељно за чланство у ЕУ, те да је то чист губитак који би се могао усмерити, а где другде, него баш у здравствени систем на који су грађани тако осетљиви.

Последњих дана кампање појавиле су се и отровне колумне које су ЕУ квалификовале као пропали пројект и заједницу без будућности, те је боље напустити тај брод пре него што потоне. То може бити тачно, али никако не личи на Енглезе да гурају прст у око онима са којима ће сутра морати да седну за преговарачки сто и од којих очекују благонаклоност при разводу.

На економској страни brexit аргументације изношена је теза да ће нација процветати када, ослобођена бриселских стега, постане либералнија, а тиме и конкретнија. Не само да се ништа неће изгубити изласком из ЕУ, напротив, то је економски добитнички сценарио. До краја 2030., БДП би у том сценарију могао бити кумулативно већи за око 4 процената (но када би Уједињено Краљевство остала у ЕУ).

Анти-brexit и кампања подстицања страха

На другој страни, анти-brexit камп је своју кампању базирао на страху од економског слома за случај напуштања ЕУ. Вероватно је процењено да прича о заједничкој будућности, вредностима и врлинама ЕУ неће проћи, па се кренуло сигурнијом стазом плашења нације.

Готово све домаће економске институције потпомогнуте страним, попут ММФ-а или ОЕЦД-а на пример, сликале су катастрофичну слику економске будућности у којој прети опасност од економског хаоса, пропасти фунте, повлачења инвеститора, раста пореза итд.. У различитим сценаријима, БДП ће до 2030. пасти између 2.5 и 8 процената кумулативно, а по проценама Министарства финансија, свака породица би могла изгубити кумулативно око 4.200 фунти. Све то је базирало на тобоже егзактним и веома ученим гравитационим и векторским ауторегресивним моделима.

Велики бизнис, поготово финансијски, са своје стране је запретио одласком из Уједињеног Краљевства ако brexit-овци победе. У кампању се укључио и председник Обама, али судећи по резултату, чини се да његов апел грађанима да остану у ЕУ није нарочито импресионирао гласаче, као што их нису импресионирали ни бројни апели домаће интелектуалне и пословне елите.

У кампањи се није презало ни од гротескне аргументације типа – ако гласате за brexit, радите управо оно што страшни Путин од вас очекује. Глас за brexit је и глас за Путина. Наравно, помињао се и ИСИС, али та опасност ни изблиза није толика и таква, каква је традиционална – руска.

Чини се и да се нико није озбиљно бавио опасностима од потенцијалног распада Уједињеног Краљевства.

Аргумент имиграције

Проблем имиграције је у Уједињеном Краљевству стар бар 50 година. Познати конзервативни политичар Енок Пауел је 1968. одржао свој чувени говор „ о рекама крви“ који је под тим именом ушао у историју. Пауел је упозорио да прилив имигранта из Комонвелта прети да разори друштво и да ће се импликације тако лежерног односа према проблему имиграције и културне, социјалне и економске интеграције тек видети. Иако је овај говор подржала велика већина грађана, Пауел је морао да сиђе са политичке сцене.

Од тада па све до данас, са мање или више интензитета, проблем имиграције је стално на сцени. Све до појаве УКИП-а, артикулација протеста је била везана за екстремне партије (попут нпр. Британске националне партије) које у Уједињеном Краљевству нису имале шансу. Ипак, одржавању сталне тензије је помогло и то што се расни и конфесионални сукоби гурају под тепих, што се о томе не говори у намери да се Уједињено Краљевство представи као идилично, мултикултурално друштво упркос терористичким актима која у правилу чине лица рођена, одрасла и школована у Британији.

Улазак источних држава у ЕУ је допринео да се проблем имиграције и њених економских последица учини још видљивијим. Милиони источњака су кренули пут западне Европе, и многи су завршили и у Уједињеном Краљевству. Њихово присуство је видљиво на сваком кораку, а кованица „пољски водоинсталатер“ је симбол тог феномена.

Неспорно је да је чланство у ЕУ допринело повећању броја имиграната, али то је само половина приче. Друга половина је везана за имиграцију из остатка света коју држава може да контролише, али из неког разлога то не чини, и то тако (не)ради већ дуже од пола века. Парадоксално, као да је већи отпор приливу радника из источне Европе (које је у сваком смислу лакше интегрисати), него ризичнијем приливу са других страна света.

Слика је далеко сложенија. Огроман број имиграната је попунио места која локална радна снага не жели, или их не жели под условима на које пристају имигранти. На имигрантима данас почива велики део здравственог система, на њима почива брига о старима, укратко, на њима почивају сви они најтежи послови за које се нико не отима. Имиграција је толерисана ако не и охрабривана, како би се обарала цена радне снаге и слабили синдикати. То више личи на пројекат него на спонтани процес.

Иако је ван теме, занимљиво је и да се нико није запитао шта имплозија становништва на истоку Европе значи за те земље и каква је њихова будућност ако највиталнији део становништва одлази на Запад да се никада не врати. Или, како ће сутра изгледати Сирија када рат једном престане.

Било како било, brexit-овци су нашли добитни аргумент. За све је крив пољски водоинсталтер, а тај се проблем може решити само напуштањем ЕУ.

Аргумент о демократији и суверенитету

О мањку демократског капацитета ЕУ написани су томови, и све што је написано је најчешће тачно … али то није била централна тачка референдумског изјашњавања.

ЕУ по свом устројству подразумева ограничени суверенитет и редукцију демократских права, поготово када су мале земље у питању. Не постоји концепт, ма како био ингениозан, који вишејезичку заједницу нација и култура може претопити у демократију америчког типа. Европски парламент је у том контексту фарсични покушај који је уместо демократске институције створио синекуру, каквих је много и превише у ЕУ. Излазност на изборима за ЕУ парламент је у правилу веома мала, нико појма нема ко их тамо заступа и како цео систем функционише. Све је то јако далеко од локалних бирача и то не само у Уједињеном Краљевству.

У тако устројеној ЕУ, од свих држава чланица, Уједињено Краљевство је за себе изборило најбољи аранжман и у том смислу је „најсувереније“. У економској сфери фунта је задржана, држава нема обавезу да санира посрнуле чланице еврозоне и ту драму су са острва посматрали знатижељно, али без емоција и обавеза. Држава води и независну пореску и буџетску политику и све кључне полуге држи у својим рукама.

Како није у Шенгену и како је острво, Уједињено Краљевство своје границе контролише боље него било ко други.

Све то ипак није довољно. Постоји велики број људи, можда и више него другде у Европи, који су по свом бићу убеђене толерантне демократе и који ЕУ осећају као неку врсту увода у меки тоталитаризам. Њиховој мотивацији за brexit се нема шта замерити, и они не могу бити купљени са горе поменутих 4.200 фунти. Њихово НЕ долази из бољег (или можда наивнијег) дела душе који још увек верује у демократију. Неки од људи којима највише верујем, или сам веровао су од те врсте, попут преминулог лабуристе Тони Бена, на пример.

Већина brexit гласача, бојим се, није гласала за демократију и суверенитет, већ за наду да ће им излазак из ЕУ поправити материјални живот и повећати примања. Реч је дакле о новцу, или бар о илузији новца. Наравно, материјални интерес је више него легитиман, али га је увек лепше романтизивати кроз причу о повраћају суверенитета. Многи су гласали само у гневу и без икакве наде и калкулације, онако из ината који је последица безнађа и очајања.

Аргумент о великим давањима за буџет ЕУ при чему је Уједињено Краљевство жртва

Инсистирајући на лажи по којој Уједињено Краљевство плаћа поменутих 350 милиона фунти, намерно се занемаривало да Уједињено Краљевство има специјалан попуст (повраћај новца) који је добила још Маргарет Тачер, као и да је удео бруто доприноса који се плаћа заправо најнижи у ЕУ у односу на бруто национални производ који служи као основ за уплате.

Игнорисала се и чињеница да се део средстава ЕУ буџета враћа у виду различитих подстицаја за пољопривреду, индустрију, науку и сл.. Када се све то узме у обзир, реална нето давања се мењају из године у годину и данас се крећу око (вероватно прецењених) 8.5 милијарди фунти годишње (дакле не више од 163 милиона фунти недељно)[2]. Када је реч о вероватно прецењеној цифри, мисли се на трансфере које Уједињено Краљевство добија кроз плаћања мањим приватним фирмама које статистика не обухвата.

Од грађана је углавном остало скривено да су све развијене земље ЕУ нето финансијери буџета ЕУ и да је Немачка далеко највећи и бруто и нето финансијер. Ако се грађани Уједињеног Краљевства жале, Немци би морали да вриште. Наравно, заборавило се и да кроз давања неразвијеном делу ЕУ, развијени јачају и развијају своја извозна тржишта и да их у том процесу обликују по својој вољи. Заборавља се и да су бесплатно добили школовану и фертилну радну снагу.

Аргументи о економији

Нема модела који може пројектовати будућа економска кретања у случају brexitа, поготово не на рок од 15 година како су то чиниле и присталице, а поготово противници brexitа. Како би то рекао познати економиста Џ. К. Галбрајт, економске пројекције будућности служе томе да у односу на такве пројекције, астрологија делује као репутабилна наука.

Није спорно да brexit доводи до великих поремећаја на финансијским тржиштима, али исход на средњи и дуги рок ће зависити од реакције тржишта, од акције владе и централне банке Уједињеног Краљевства, перцепције инвеститора, акција других држава, итд.. Укратко, као и увек када је економија у питању, превише је променљивих а премало једначина.

Лондонски Сити, тај најважнији сегмент економског система, биће на озбиљним искушењима која би могла довести до постепеног опадања његовог значаја. Ако би се то догодило, Уједињено Краљевство би доживело економски шок од кога би се тешко оправило.

Аргументи о могућем распаду Уједињеног Краљевства у случају brexit-а и како се brexit замишљао

Иако је то питање лебдело у ваздуху, иако је шкотски референдум био опасан сигнал, оба кампа су у великој мери потценила или бар игнорисала проблем могуће дезинтеграције Уједињеног Краљевства. Проблем се не отвара само у Шкотској већ се отвара и у Северној Ирској. И ту прети распад по конфесионалној линији, где би католици могли тражити присаједињење европској Ирској.

Током дебате се нису чула ни размишљања о технологији и принципима раскида са ЕУ. За какав развод ће се Уједињено Краљевство залагати, како ће изгледати будући односи са ЕУ, итд.? На том терену се није одмакло даље од општих места, а слутим да ни данас нико нема јасну, конкретну идеју шта је чинити.

Воx попули и дан после

Грађани су рекли своју реч и чини се да Уједињено Краљевство напушта ЕУ. Па ипак, ово величанствено изјашњавање народа као да нема укус тријумфа. Требало је само погледати уплашена лица победника из Конзервативне партије (Б. Џонсона и М. Гова нпр.) када су прогласили победу. (На Фаража не треба трошити речи.)

Зашто су грађани гласали како су гласали?

У периоду после Велике рецесије, у ситуацији када се спроводи велика и бесмислена рестрикција јавне потрошње и када услови живота постају све бруталнији за већу, доњу половину становништва, логично је да се незадовољство грађана испољава на доступне начине. У САД ће се гласати за Трампа, у Риму за Покрет пет звезда, а у Уједињеном Краљевству ће се гласати против Европе.

Историја нас учи да турбулентна времена широм отварају врата за речите демагоге једноставних идеја и још једноставнијих решења. Brexit је показао да и народи дуге демократске традиције и историјске зрелости нису имуни на овакве феномене. Но, да би се то догодило, потребно је да се владајућа елита отуђи од грађана, да остане глува на све муке и јауке и да поверује да може да хода по води.

Конзервативна странка која је кроз историју показивала да има осећај социјалне одговорности и осећај за меру, склизнула је у ароганцију каква се ретко виђала у модерној историји Уједињеног Краљевства.

На другој страни, Лабуристичка партија коју је темељно, готово до непрепознавања трансформисао Тони Блер, постала је партија на чијем врху су заправо прерушени конзервативци, и то од оног лошијег соја. Отуда је Џереми Корбин само аберација, страно тело које не може опстати у тако трансформисаној партији.

На политичкој сцени је готово свеједно за кога се гласа, а изборе ће вероватно одлучити велике корпорације и медији који ће фаворизовати час једну, час другу од две, готово идентичне партије. Отуда, на кога год се кладили, победа је осигурана јер се гласа за исто. Проблем мањка демократије није у Бриселу већ је у Лондону и не своди се на мањак демократских инструмената већ на недостатак избора. Brexit неће променити ту чињеницу.

Ако су грађани гласали за brexit у нади да ће суверено Уједињено Краљевство имати више слуха за њихове муке, бојим се да су се преварили. Или како би се у Србији рекло, нашли су цркву у којој ће се молити. Најџелу Фаражу или Борису Џонсону је до социјалне правде колико и до лањског снега. Ради се о десничарима неолибералне, а не конзервативне оријентације. Да ли ико може на лицу нарцисоидног Најџела Фаража да пронађе трагове ма какве емпатије? Да ли ико верује да је неозбиљни Б. Џонсон особа која може успешно водити Уједињено Краљевство на путу изласка из ЕУ?

Гласачи brexitа ће се дуго будити. Када коначно широм отворе очи, видеће да је Уједињено Краљевство, по америчком узору, социјално још бруталније, да се здравствени систем убрзано приватизује, да је социјални систем постао суровији, да је школски систем остао дубоко сегрегиран и неправедан, да богати живе још боље, а они сами још горе.

Гласачи brexit-а су следили погрешне људе, на погрешан начин и погрешним поводом су исказали своје оправдано незадовољство. Могуће је да ће управо они бити највећи губитници одлуке коју су донели. ЕУ се много тога с правом може пребацити, али ЕУ није крива за лош живот грађана Уједињеног Краљевства. Споразум који Уједињено Краљевство има са ЕУ је на најбољи могући начин заштитио државне интересе и дао му је слободу да свој економски простор уреди како жели. Тако како је простор уређен, тако грађани и живе.

Коначно, тема ЕУ ће се поново вратити на дневни ред и неће нестати са политичког менија. За све будуће проблеме ће опет бити крива ЕУ и њено одбијање да прихвати максималистичке захтеве Уједињеног Краљевства.

Уједињено Краљевство, и ако опстане, биће нестабилно и подељено друштво по сваком од шавова. Требаће много среће а не само политичке вештине да ране зарасту, ако је то уопште могуће.

Овај референдум није био потребан, избацио је друштво из равнотеже и увео га у период дуге, непотребне нестабилности и трошења енергије на сасвим погрешној страни. Чини се да је свест о томе тек сада стигла до највећег дела популације. Иако је сада то веома, веома тешко, није сасвим немогуће да Уједињено Краљевство нађе неки изговор и одустане од напуштања ЕУ.

Наравно, останак у ЕУ не решава ништа од правих проблема са којима се Уједињено Краљевство и остале европске државе суочавају, али макар се енергија не троши на погрешној теми. Праве теме су глобални економски модел, сиромашење огромног дела становништва поготово развијеног света и раст неједнакости који елите подстичу или бар игноришу, убацујући теме свађалице.

[1] Уједињено краљевство обухвата Велику Британију и Северну Ирску. У том контексту, прецизније је коришћење појма Уједињено Краљевство будући да Велика Британија не обухвата и Северну Ирску.

[2] Овде се могу наћи добре анализе финансирања ЕУ буџета –http://news.bbc.co.UjedinjenoKraljevstvo/2/hi/europe/8036097.stm#start ihttps://fullfact.org/europe/our-eu-membership-fee-55-million/

Opširnije...

Весна Веизовић: „Mој колега ђе си синоћ био кад је мене колац ударио“

Капирам ја да је омладина пуна енергије, да хормони бујају и да већина баш у некој кафани, кафићу, ноћном клубу или сплаву проналази место за своје пражњење, или пак пуњење, има нас разних.

Opširnije...
Pretplatite se na RSS feed
Irish bookie Coral cbetting.co.uk location at United Kingdom

Категорије

Линкови

Локалне вести

Алати

О нама

Пратите нас

List with onlain bookmakersGBETTING