Menu
Професор др Божидар Митровић

Професор др Божидар Митровић

Професор др Божидар Митро...

Србијански клуб: НОВИНАР

Србијански клуб: НОВИНАР

– Молим вас, да ли бисте ...

СВЕТИ САВА

СВЕТИ САВА

СВЕТИ САВА   Ко се...

Драган Марјановић: Србијанство и Косово

Драган Марјановић: Србијанство и Ко…

Како, гледано идејом срби...

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА О СРБИЈАНСТВУ

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА …

Појам „србијанство“ се ко...

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВО ЧУВАМО ?! (ИЛИ – МОЋ СИМБОЛА)

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВ…

Беше ли да је неко најављ...

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИКА ТВАРИ ИЛИ ЕВОЛУЦИЈА

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИК…

„И зато ће им Бог послати...

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Иван Гундулић, вредан 5...

Радован Дамјановић : Срби су најстарији народ и лингвистика то доказује!

Радован Дамјановић : Срби су најста…

Гост емисије "Интервју" б...

Prev Next

Драгољуб Петровић: Хрвати – периферно српско племе

Драгољуб Петровић: Хрвати – периферно српско племе

Хрвате су у историји увек предводили странци, они им и писали историју, при чему су им ти „историчари“, знајући за хрватску патолошку одбојност према Србима, измислили и иранско порекло. Просте дијалекатске чињенице, међутим, сведоче да толико далеко не треба ићи ни на исток ни тако дубоко у историју кад се зна да у кући и по кући и данас има много неспорних доказа да су Хрвати, напросто, периферно српско племе.То је добро знао још стари Вук кад је записао да се Срби од Хрвата (тј. »чакаваца и кекаваца«) „разликују тијем: 1) што не говоре ни чани кај, него што или шта, и 2) што на крају слогова лпретварају у о, н. п. мјесто коталказалжетелци, говорекотаоказаожетеоци“, те да се Хрвати „у осталоме врло мало разликују од Срба“. Ако се, дакле, најизразитије разлике између чакавштине и штокавштине своде на такве ситне појединости, то би могло значити да та два дијалекатска блока припадају истом типолошком масиву, при чему је чакавштина сачувала исти тип старине који срећемо у архаичнијим штокавским говорима у поређењу с новоштокавскима.

Тај суд потврђује се карактеристикама свих чакавских дијалекатских система, а овде ћемо поменути само три њихове крупније појединости.

а) Чакавски акценатски систем не разликује се од прилика у неким периферним штокавским говорима, као што су, рецимо, зетско-сјенички – са слободним распоредом двају старих акцената, или таквима као што су Посавина, Подравина, мањи делови Подунавља, Поибарје, већи део Западног Поморавља, у којима су, као и у неким чакавским говорима, сачувани контрасти између старих силазних и узлазних акцената (циркумфлекса и неоакута) у дугим слоговима (а у неким источнобосанским говорима тај контраст је сачуван и у краткима – што за чакавце досад нико није поменуо).

б) Чакавски вокалски систем такође се не разликује од штокавскога: на обема странама основни су системи петочлани и то је последица чињенице да су рефлекси неких старих самогласника (полугласника, носних самогласника и »јата«), углавном, исти (за разлику од кајкавскога, у коме су неки од њих имали специфичан развој и основни је систем у њему седмочлан). По тој појединости могло би се рећи да је чак и кајкавштина (за коју ће се показати да је словеначка), по развоју »јата« – на пример, ближа штокавштини него „хрватској“ чакавштини будући да је по северним штокавским областима сачуван местимично, као и у кајкавском, посебан рефлекс тога старога гласа као нека „средња вредност“ између [е] и [и], тзв. „затворено“ [ẹ] (сẹме, вẹра, дẹца, дẹте, цẹв), а такав развој обичан је и у релативно широком појасу од западних београдских предграђа до Дрине.

в) Систем облика исто је тако близак, али је и у њему сачувано доста архаизама (као, уосталом, и у другим периферним српским говорима); мноштво лексичких архаизама обележје је и чакавских и западних штокавских говора (а многи од њих „пружили” су се и до границе с Арбанијом).

Вук је, дакле, био у праву кад је рекао да се чакавци „врло мало разликују од Срба“ и то значи да је сумњиво заснован чак и етногенетски идентитет чакаваца као „хрватски“, као што идентитет „Хрвата-кајкаваца“ једино може бити одређен као словеначки. У вези с тим остао је запис чакавца Ђуре Виловића (иначе – католичког теолога) да „»нема Хрвата«: постоје само Срби и Словенци. Они који се називају Хрватима једно су или друго: једно кад су кајкавци, друго кад су штокавци. Није умео да одговори шта су чакавци, у које је и сам спадао“. Такво Виловићево схватање означавано је као „лудост“, али је он потпуно у праву: као периферни појас штокавштине, чакавштина је сумњиво утемељена као основа некадашњега „хрватског језичког израза“ и зато се Хрвати ни на њу не могу поз[и]вати.

Схватања која овде помињемо потврђују се и налазима антрополога и палеопатолога да, рецимо,Поморавље и Сусак припадају истом антрополошком типу и да се његова граница налази на линији чакавско-кајкавских додира у околини Бузета и није случајно да су се ту поклопиле и антрополошке и дијалектолошке границе.

Све мимо тога улази ред хрватских националних фантазија: они се не могу помирити с чињеницом да су некад били Срби, најпре православни а потом католици, и да се за њих по штокавским просторима нигде није знало до почетка прошлог века будући да су били познати једино као „Латини“ и сви (као и муслимани – који су то некад отворено признавали) водили порекло „од православних праоца“. Отуда се може рећи да су и штокавци и чакавци на својим и данашњим и давнашњим просторима чинили јединствену (или, макар, врло блиску) етногенетску целину и сви имали „заједничку“ упитно-односну заменицу *čəto, која се касније код чакаваца усталила као ча, а код штокаваца као што.

Хрвати су, показује се, свој етнојезички идентитет у целини засновали на туђим темељима – одвајкада насрпским, у последња два-три века и на кајкавским словеначким, а пре стотинак година опет се „вратили“ својим српским коренима, али упорно инсистирају на схватањима (која се утемељују као „нова хрватска лингвистичка памет“, а заступају је Катичић, Брозовић, Бабић и други) да се хрватски национ уобличио „већ у млађем каменом добу“ и озбиљно тврде да „право на путовницу“ до тога времена има и оних неколико стотина хиљада Срба који су покатоличени под надзором Ватикана и Степинца, али и оних стотинак хиљада које је иста судбина задесила под надзором Ватикана и Божанића. (И све то било учињено у складу с ватиканским и комунистичким пројектом за спровођење геноцида над српским народом и сатирање православља, по истим обрасцима по којима је то изведено и у Русији.)

Хрвати се не могу одбранити од свога српскога порекла, а патолошка мржња према Србима тера их у потрагу за сопственим идентитетом и етикетом без Срба, али им то не доноси ништа више од неподношљивих заблуда: све што сматрају својим створили су им Срби, а они то само присвојили, тј. отели. Откад су Хрвати покатоличени (а веле да је то било пре 13 векова), у питањима духа нису се нарочито сналазили и те су послове оставили Србима или Илирима, али су то вишеструко надокнађивали својим другим доприносима католичанству, рецимо, у Тридесетогодишњем рату (1618–1648 – кад су у немачком историјском искуству остали уписани по изреци „Сачувај ме, Боже, глади, куге и Хрвата“), а у памћењу Срба по Јасеновцу, Јадовну и стотинама других, великих и малих, стратишта „диљем лијепе њихове, и од комуниста свакоруко подржаване, НДХ“.

Др Драгољуб Петровић,
ред. проф. (у пензији)

http://www.eparhija-prizren.org

Poslednji put izmenjenoпонедељак, 28 март 2016 22:43
nazad na vrh
Irish bookie Coral cbetting.co.uk location at United Kingdom

Категорије

Линкови

Локалне вести

Алати

О нама

Пратите нас

List with onlain bookmakersGBETTING