Menu
Професор др Божидар Митровић

Професор др Божидар Митровић

Професор др Божидар Митро...

Србијански клуб: НОВИНАР

Србијански клуб: НОВИНАР

– Молим вас, да ли бисте ...

СВЕТИ САВА

СВЕТИ САВА

СВЕТИ САВА   Ко се...

Драган Марјановић: Србијанство и Косово

Драган Марјановић: Србијанство и Ко…

Како, гледано идејом срби...

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА О СРБИЈАНСТВУ

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА …

Појам „србијанство“ се ко...

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВО ЧУВАМО ?! (ИЛИ – МОЋ СИМБОЛА)

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВ…

Беше ли да је неко најављ...

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИКА ТВАРИ ИЛИ ЕВОЛУЦИЈА

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИК…

„И зато ће им Бог послати...

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Иван Гундулић, вредан 5...

Радован Дамјановић : Срби су најстарији народ и лингвистика то доказује!

Радован Дамјановић : Срби су најста…

Гост емисије "Интервју" б...

Prev Next

Represija u Srbiji 1944-1953

(odlomak iz knjige)
 SRDJAN CVETKOVIĆ - IZMEĐU SRPA I ČEKIĆA

 

 

Srbija i njeni gradovi, kao centar kolaboracije, leglo buržoazije i narodnih neprijatelja, kao nosioci velikosrbskog hegemonizma bili su posebno na meti revolucionarnih snaga.

U jesen 1944. sa rikom topova, koji su se primicali s juga, u Beogradu među stanovništvom, mešala su se dvojaka osećanja - strah i euforija. Euforiju zbog oslobođenja od naci-fašizma mutio je strah i podozrenje od uspostavljanja komunističkog režima. Strah je hranjen glasovima koji su pronosile izbeglice iz LJiga, Valjeva, Čačka, Kraljeva i drugih mesta u Srbiji o komunističkim čistkama i streljanjima svakoga za koga se sumnjalo da je bio u bilo kakvoj saradnji sa Nemcima. Pričalo se da je u Užičkoj Požegi izbeglo skoro
svo muško stanovništvo u okolne šume plašeći se odmazde.Broj mesta za odlazak iz zemlje je bio ograničen i rezervisan pretežno za najbitnije eksponente antikomunističkih pokreta a poslednjim vozom krenuo je sam Ljotić (12.X 1944., a većina funkcionera pa i M.Nedić krenula još 6.X 1944) dok su sovjetske trupe doprle su do periferije 8.oktobra.
U kafanama u Umci i Ripnju kraj Beograda mogle su se videti scene masovnog šišanja i brijanja četnika , nešto iz razočarenja zbog kraljevog proglasa od 12. septembra a više iz razloga bezbednosti - kako bi ostali neprimećeni u pokušaju da se sakriju u grad ili se dokopaju Bosne gde se glavnina povlačila.

Trijumfalni i harizmatični ulazak Josipa Broza Tita na belom konju 20.oktobra 1944. preko Pančevačkog mosta u tek oslobođeni grad, okruženog svojim najbližim saradnicima, istovremeno je uneo zebnju u srca mnogih Beograđana.Potvrdu o postojanju revolucionarnog nasilja, po oslobođenju Srbije i Beograda, nalazimo čak i kod vodećih aktera revolucije. V.Dedijer navodi pismo Tita P.Dapčeviću od 16.X 1944.:”
 Pošalji mi hitno preko B.Crkve za Vršac jednu od najboljih jakih brigada, eventualno Krajišku. Potrebno mi je da očistim Vršac od švapskih stanovnika

U tom smislu interesantna je i polemika između M.Đilasa i V.Dedijera oko uloge u pomenutim događanjima. Đilas potvrđuje da je bilo vansudskih progona: »
 Još pre našeg  ulaska u Beograd mi smo ustanovili kriterijume po kojima će sledbenici Nedića i Ljotića biti ubijani na licu mesta.
Ovo je već bilo objavljeno iako se većina sledbenika LJotića i Nedića povlačila sa Nemcima. Zasigurno među ubijenima bilo je i onih koje bi i najgori i najnepravedniji
 sud poštedeo. Međutim, odriče da su on i Ranković bili tvrda ruka  kako to tvrdi Dedijer, već da je sve konce vukao Tito pitajući se i o najsitnijim pitanjima a Ranković je bio samo produžena ruka Titova, po potrebi, nekad stroga nekad blaga...
Beograd,kao najvažniji centar srpske reakcije, u očima vodećih komunista, trebalo je s posebnom pažnjom očistiti od  nenarodnih elemenata. Uspostavljanje narodne vlasti pratio je divlji obračun sa nosiocima kulturnog, političkog i javnog života okupirane Srbije ali i suparničkog pokreta otpora pobeđenog u građanskom ratu. »
 Divlja čišćenja obavljana su u najvećoj tajnosti i pod okriljem noći, po pravilu bez pisanih tragova, tako da je danas gotovo nemoguće doći do širih i preciznih saznanja, čak i u
slučaju da su arhivi odgovarajućih službi i instuitucija sasvim dostupni. Ne treba gubiti iz vida da se sve odvijalo u atmosferi još uvek nezavršenog rata, u vreme kada su se još mogle čuti topovske salve sa Sremskog fronta udaljenog svega stotinak kilometara. Takođe se i među »šumskima« našao raznoliki svet koji nije poštovao partizansku disciplinu niti običaje ratovanja vođen ličnim lukrativnim razlozima ili osvetom. Prilikom aprilskog sloma 1941. došlo je i do raspuštanja robijašanica pa su se mnogi kriminalci obreli u partizanskim redovima kao prvoborci(žandarmi i čuvari su radije odlazili u četnike).

Ono što danas znamo o ovom nasilju uglavnom se naslućuje iz izjava, svedočenja i memoara žrtava i savremenika, a ređe aktera a posebno onih glavnih.
U tom smislu jako je značajna ispovest majora OZN-e Milana Trešnjića
kasnijeg generalnog konzula SFRJ u Štutgartu, čija je probuđena savest progovorila pre izvesnog vremena.

NJegovo svedočenje kao učesnika, omogućava nam da jasnije sagledamo atmosferu u kojoj je likvidirano nekoliko hiljada saradnika okupatora ali i nevinih građana.
Kako kaže, predložen je za oficira OZN-e u prvoj brigadi Šeste ličke divizije, aprila 1944., pred desant na Drvar, od strane jednog od visokih oficira bezbednosti - Dragoslava
Pešića. Pri oslobađanju Beograda oktobra 1944., dobio je zadatak da zauzme zgradu XII kvarta Uprave grada Beograda na Dedinju i otpočne uspostavljanje narodne
vlasti – prikupljanje podataka o držanju stanovništva u vreme okupacije, hapšenje saradnika okupatora i  pripadnika zaostalih jedinica Nedićeve garde ižandarmerije. Štab savezne OZN-e nalazio se pri Vrhovnom štabu i istovremeno u štabu II korpusa smeštenom u Maglajskoj ulici na Dedinju a kasnije je premešten u centar grada (tačnije na
uglu Zmaj Jovine i Simine.

 Njome su u prvo vreme rukovodili Đuro Stanković, Sreten Vulić, Srđan Grujić (svi iz Šeste ličke), Pavle Pekić, Moma Dugonjić i Dragoslav Pešić. Oni su primali oficire OZN-e iz XVI kvartova u Beogradu koji su im dolazili na referisanje sa spiskovima pripadnika kvislinškog aparata i građana optuženih za saradnju sa okupatorom.
Ratnu psihologiju i mržnju oslobodioca prema beogradskoj čaršiji delimično oslikava uspomena majora
OZN-e Trešnjića ..Zakleo sam se još kao skojevac, kad  dođem u Beograd i upadnem u ove vile buržoaske, ovih eksploatatora, krvopija radničke klase i poštenih ljudi, ja ću pronaći najluksuzniju vilu nekog buržuja,uskočiti u nju ,potražiti najluksuzniji krevet i sa sve čizmama svojim partizanskim i ličkim blatom na njima - leći i prespavati«.
U očima ličkih, kordunaških i krajiških partizana Beograd je bio fašističko gnjezdo koje treba u potpunosti očistiti.
O emotivnom naboju oslobodioca svedoči i Momčilo Dugalić jedan od čelnika OZNE u jesen 1944.:» Sećam se da sam, negde u početku rata, rekao sebi da, ako ostanem
 živ, moram da posetim Banjički logor. Oktobra 1944. došao sam na Trošarinu, tamo su tada bili pašnjaci sa ovcama, krenuo ka Banjici i prva soba na koju sam naišao bila je prepuna dokumenata pobijenih rodoljuba. Od ulaza do dna sobe više od jednog metra visoka gomila! Kako onda da ne hapsimo i ne sudimo zločincima

Zloglasni oznaš iz XII kvarta(Dedinje-Senjak)Bata Živančević jednom prilikom se
ispovedio Đorđu Laloviću, kojeg je više puta saslušavao i lično poznavao : »Čoveku kojeg sam trebao da likvidiram stavio sam pištolj u usta. Molio je i kukao: »Sinko imamdva sina kaio što si ti !«. Ja sam opalio revolver i razneo mu glavu. Tada sam smatrao das sam učinio veliku stvar za partiju.«

Apokaliptična osećanja, strah i očaj u atmosferi linča, kada se nije znalo šta donosi sutra, može se samo naslutiti iz sećanja i pojedinih pripadnika građanske klase: ».Č
uješ  ovo i ono ne možeš prosto da veruješ, osvrćeš se po komšiluku da vidiš koliko je upražnjenih mesta a ono sve popu njeno nekim fanatizovanim i dresiranim došljacima
iz Crne Gore i Hercegovine. Oni se gorko obrušuju na tebe i ako si u slavu pobede i oslobođenja pronašao i obukao imalo svečanije odelo, otimaju ti i cepaju novine režeći:
»Kuš reakcijo!«. One koje si do juče pomagao da ne umru od gladi, delio si sa njima i poslednji tanjir kačamaka odjednom te prijavljuju da nisi išao na ovaj ili onaj miting..«.

Posebno je stradalo Dedinje, gde su i pre rata živeli najimućniji stanovnici Beograda . Dedinje je oslobađeno kuću po kuću u sadejstvu sa Crvenom Armijom dok je sa Bežanijske kose delovala nemačka artiljerija. Odmah za njima išla je OZN-a i » čistila teren. Sa spiskovima u ruci ili bez njih  komesarske trojke su već od 19.oktobra počele da češljaju ovo elitno  buržoasko naselje koje je među prvim oslobođeno. Po oslobođenju zaveden je policijski čas od 18 do 6 časova ujutro. Novine su pozivale građane na saradnju i obračun sa kolaboracijom i fašizmom. Postojali su već spremljeni spiskovi ali se radilo svakodnevno na prikupljnju podataka i stvaranju kartoteke i dosijea. Saradnika i doušnika u tom poslu nije nedostajalo .Moja kancelarija je uvek bila puna naroda spremnog na saradnju- tvrdi major Trešnjić. B.Zec komesar VIII crnogorske brigade koja je sprovodila
čišćenje u XIV kvartu (Čukarica), je navodno priznao pred polazak na Sremski front:
»S ponosom smo išli i borili se,pa kad smo ovde stigli građani su nas oduševljeno dočekali. Još iste večeri donosili su nam prijave, davali imena i adrese izdajnika. Oni su nas sami vodili do tih izdajnika i četnika kako su za njih govorili. Danas vidim mi smo njima verovali, prijavljene presuđivali i streljali.Mnogo ljudi je stradalo i ne mogu da prežalim što će ljaga pasti na VIII crnogorsku brigadu.

 

Poslednji put izmenjenoнедеља, 12 мај 2013 19:28
nazad na vrh
Irish bookie Coral cbetting.co.uk location at United Kingdom

Категорије

Линкови

Локалне вести

Алати

О нама

Пратите нас

List with onlain bookmakersGBETTING