Menu
ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА О СРБИЈАНСТВУ

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА …

Појам „србијанство“ се ко...

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВО ЧУВАМО ?! (ИЛИ – МОЋ СИМБОЛА)

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВ…

Беше ли да је неко најављ...

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИКА ТВАРИ ИЛИ ЕВОЛУЦИЈА

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИК…

„И зато ће им Бог послати...

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Иван Гундулић, вредан 5...

Радован Дамјановић : Срби су најстарији народ и лингвистика то доказује!

Радован Дамјановић : Срби су најста…

Гост емисије "Интервју" б...

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ?

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ…

Времена су уистину тешка,...

666

666

Чудан, али врло јасан зна...

Весна Веизовић: Кад материја поједе дух у души остаје амбис или како гинемо у информацином рату

Весна Веизовић: Кад материја поједе…

Св. Пајсије Светогорац: „...

Ђорђе Ивковић: А ВЕТРОГОЊЕ ЈЕДВА ДОЧЕКАЛИ

Ђорђе Ивковић: А ВЕТРОГОЊЕ ЈЕДВА ДО…

Што виси капија? Где вам ...

Драгослав Бокан: ОДБРАНА ХРИШЋАНСТВА И СВЕТОСАВСКОГ СРПСТВА ОД НЕПРАВОСЛАВНИХ СРБА И ЊИХОВИХ ПРОИЗВОЉНИХ ФАНТАЗИЈА

Драгослав Бокан: ОДБРАНА ХРИШЋАНСТВ…

Иза овог мог громопуцатељ...

Prev Next

ДР МАРКО С. МАРКОВИЋ (1924–2012): СРПСКИ ИВАН ИЉИН (1)

ДР МАРКО С. МАРКОВИЋ (1924–2012): СРПСКИ ИВАН ИЉИН (1)

У тмурном изгнанству није занемео од очајања. Богослужио је смислу. Одгонетао је тајну Косова и завет вечни Србијанства... Српска емиграција је др Марка Марковића „сахранила” још за његова живота. Његове књиге није ни читала ни куповала


Марко Србољубов Марковић (на слици горе лево поред аутора текста), једна од најумнијих српских глава у другој половини XX и на самом почетку овог века, кренуо је на пут политичког емигранта из овчарско-кабларских манастира Свете Тројице и Сретења ујесен 1944. Рођен у Београду 30. новембра 1924, он није имао ни пуних деветнаест година када се прикључио јединицама ђенерала Драже Михаиловића, вође првог покрета отпора нацизму и фашизму у Европи. Младом Марковићу одмах је поверена врло одговорна дужност подсекретара у Верско-идеолошком одсеку Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини. На челу тог осетљивог и важног одсека, чији је идеолошки задатак била демонтажа тоталитарних покрета – нацизма, фашизма и комунизма, налазио се најдаровитији следбеник и најбољи ученик владике Николаја (Велимировића), јеромонах и новомученик Јован Рапајић. Њега је на ту одговорну дужност именовао лично ђенерал Михаиловић, најодликованији српски официр.После англоамеричког бомбардовања највећих српских градова у пролеће и јесен 1944. и уласка совјетских трупа на територију Србије, Марковић је јасно увидео какав ће бити исход рата. Он је одлучио да из Србије изађе у исто време када су наши „савезници” у њу уводили Јосипа Броза Тита.

Ступајући на тло Југославије, а по повратку из Толбухиновог штаба у Румунији, Броз је још из Вршца својим потчињенима издао директиву да се према Србији односе као према окупираној територији.

Тако је једна окупација замењена другом. Широм Србије уследили су политички прогони, ноћна хапшења, масовна стрељања без суда и пресуде. Цела земља била је завијена у црне барјаке. Наступио је вишемесечни период „револуционарне освете” победника у грађанском и братоубилачком рату под окупацијом. Отворена је сезона огољеног терора, пљачке и отимачине приватне имовине, кућа, станова и вила...

Као врхунац освете према Србима, Броз је истовремено отворио тзв. Сремски фронт, који је у поверењу пред својим најближим сарадницима цинично назвао фронтом краља Петра II. Тако је цвет српске младости превео у глинене голубове и свесно их гурнуо на кланицу сремске равнице.

Уз свесрдну помоћ српских комуниста, Србима је после Другог рата, уместо Светог Саве, оца наше духовности, систематски наметан култ Јосипа Броза. Титов прави идентитет остао је до данас једна од највећих енигми XX века, а он сам наводио је петнаест различитих датума свог рођења и шеснаест датума када је дошао на чело КПЈ.

1.
Иза Марка у Београду су остали његови родитељи: отац др Србољуб Марковић, који је докторирао на Сорбони и који је одликован на Куманову као резервни коњички официр, и мајка Бранка, рођена Јовановић. Марковићев отац био је син фабриканта и дворског књижара под Карађорђевићима. Маркова мајка била је кћи др Ђорђа Јовановића, професора Велике школе и једног од оснивача Врњачке бање. Марковићев деда по мајци је, такође, докторирао на Сорбони. Као коленовић, др Ђорђе Јовановић водио је порекло од чувеног Карађорђевог војводе Јанка Катића, а био је и лични лекар краља Александра I Обреновића.

markomarkovic02Марковић је имао само пет година када су се његови родитељи развели и од тада је с оцем „носио његов голготски крст”. Али уз њега је још у раној младости упознао и културну елиту предратног Београда. Међу њима је била и Ксенија Атанасијевић, која се до данас сматра најумнијом Српкињом. У Марковићевом живом сећању остала су и познанства с Јеленом Димитријевић, Јеленом Спиридоновић Савић и популарним оперским певачем Жарком Цвејићем. Ипак, најјачи утисак из очеве боемске околине у Скадарлији на њега су оставили песник Сима Пандуровић и глумац Добрица Милутиновић.

Пре повлачења кроз Босну Марковић је стигао да заврши само основну школу и Другу мушку гимназију. Највећи утицај на младог гимназијалца извршио је професор књижевности и песник Божидар Ковачевић, с којим је Марковић остао у преписци све до професорове смрти.

До краја рата Марко се борио у Истри, у саставу Артиљеријског дивизиона Српског добровољачког корпуса, с којим се и повлачио из Србије. Потом проводи две године у Италији, по логорима и касарнама за расељена лица, прво у Форлију и Еболију, а потом у четничком логору у Чезени, где му је и издата Војничка равногорска књижица Динарске четничке дивизије. Из тог личног документа наводимо и следећи службени запис о Марковићу:

„Карактера чврстог и постојаног. Отворен, миран, скроман, тих, поносан, друштвен, дружељубив, савестан и поуздан. Добар борац (...) Стално ради на усавршавању (...) Један од вредних, ваљаних и интелигентних омладинаца који се непоштедно залагао за националну ствар. Сваку препоруку заслужује.”

Ко је могао да наслути да ће Марко Марковић, тада двадесетједногодишње „расељено лице”, израсти у једног од најзначајнијих, а уз др Лазу М. Костића и у једног од најплоднијих писаца српског расејања?

Одмах по доласку у Париз Марковић је 1947. уписао, а 1952. завршио теологију на Православном богословском институту Светог Сергија Радоњешког, на коме је предавао и славни руски религијски и политички филозоф Николај Берђајев.

Следеће, 1953. Марковић се венчао с доктором медицине Никол, кћерком француског генерала Мирена. Добили су троје деце, Светлану, Србољуба и Ђорђа, а они су Марку подарили деветоро унучади.

По завршетку студија теологије Марковић 1955. дипломира на руској секцији Школе за оријенталне језике. Правничку лиценцу стиче 1965. на Универзитету за економију и социјалне науке, а специјализацију из политичких наука и из историјских установа обавио је од 1972. до 1975. године.

До тада је већ одлично говорио и писао на четири светска језика: француском, руском, енглеском и италијанском.

berdjajevМарковић је на Ђурђевдан 1975. докторирао на Сорбони. С највишом оценом одбранио је тезу Филозофија неједнакости и политичке идеје Николаја Берђајева и стекао докторско звање из политичких наука. Комисији је, иначе, председавао лично председник Сорбоне.

У међувремену, др Марко Марковић две године је радио као секретар Српске православне парохије у Паризу и као секретар Синдесмоса, организације српске православне омладине.

Преписку с владиком Николајем (Велимировићем), кога је после Светог Саве сматрао најважнијом појавом за оживљавање верског живота Срба, почео је 1953. У последњим годинама његовог емигрантског живота у Америци пажњу владике Николаја привукли су Марковићеви написи у Свечанику. Чувену религиозну библиотеку Свечаник из Минхена уређивао је Марковићев емигрантски пријатељ протојереј-ставрофор Алекса Тодоровић.

Светог Архимандрита др Јустина Поповића Марковић је упознао 1944. на мисионарским течајевима у манастиру Каленићу. Ту је Свети Ава Јустин држао предавања и служио литургију. „Он је служио у сузама”, присећао се Марковић, „као да присуствује распећу Христа. То никад нисам видео код српских свештеника, било којих свештеника, да плачу за време литургије. Наравно да нисам довољно познавао његова дела у младости. Међутим, одмах после рата сам се одушевио његовом Догматиком и нарочито делом о Достојевском.”

С Милошем Црњанским Марковића је у емиграцији упознао Станислав Краков.

С Владимиром Велмар-Јанковићем Марковић је тесно сарађивао у емигрантском часопису Слободна Југославија, а у Лондон је путовао да се поклони Слободану Јовановићу, који га је запањио својим памћењем. Наиме, приликом њиховог упознавања, када је чуо имена Марковићевих предака, Јовановић је са осмехом приметио:

„Па то је савршени пејзаж српског политичког живота: деда по оцу либерал, деда по мајци напредњак, а отац радикал.”

2.

„Процветао је у туђини. На рекама вавилонским...”
(Епископ Данило Крстић о Марку Марковићу)

Свој први штампани рад Марковић је објавио у туђини, у логору за расељена лица. Његов првенац Млади Сава, историјска слика појавио се у јануару 1946, у броју 3–4 часописа Хришћанска мисао у логору Еболи. Тим радом Марковић није наговестио само тематски круг свог интересовања него је још тада, као двадесетдвогодишњак, показао и да је његова стваралачка мисао већ „окађена светињом”.

Он тада постаје сарадник скоро свих најзначајнијих листова и часописа, како оних родољубивих тако и црквених, који су излазили у послератној српској емиграцији. Пише за Искру и Свечаник из Минхена, за Календар Српске православне цркве у Америци и Канади и за Американски србобран из Питсбурга, за Глас канадских Срба из Виндзора и Србију из Виноне, за Хиландар на Светој Гори и Лазарицу из Бирмингема у Великој Британији...

Nikolaj u AmericiУједно, др Марко Марковић био је и члан уредништва Хришћанске мисли у логору Еболи и часописа Синдесмос, који је излазио у Паризу од 1953. до 1955. Главни уредник Слободне Југославије са седиштем у Минхену био је од 1955. до 1957.

Своје прве књиге Марковић објављује, такође, у емиграцији. У Паризу и Минхену 1966. из штампе излази прва књига Југословенских писаца. Потом у Паризу 1972. објављује Персонализам раних словенофила, а следеће године на француском језику Политику Јураја Крижанића. На француском 1974. објављује Брачно право Православне цркве по Никодиму Милашу, а већ следеће године и Филозофију неједнакости и политичке идеје Николаја Берђајева. Потом у Бирмингему излазе по два издања на српском из области филозофије историје: Свети Сава – светитељ и просветитељ (1975. и 1985) и Тајна Косова (1976. и 1989). У Бирмингему је 1977. из штампе изашло још једно капитално дело Марка Марковића – Марксизам у теорији и пракси по руским мислиоцима.

Марковић је аутор и бриљантних есеја на тзв. француске теме. Његови огледи о Јованки Орлеанки, Жану Расину, Жоржу Бернаносу, Лују Фернанду Селину, Жан-Полу Сартру, Анрију де Монтерлану и Алберу Камију завредили су да се уврсте у обавезну литературу на свим европским катедрама романистике.

На какав је пријем у земљи нашег великог савезника из Првог рата наишло дело др Марка Марковића, српског политичког емигранта по завршетку Другог светског рата?

Сажет одговор на ово питање оставио нам је сам Марковић:

„(...) У раздобљу од педесетих до осамдесетих година Удба ме је мање игнорисала од Француза, па су ме Титови агенти трипут посетили: два пута Хрвати и једанпут Срби. Без претњи. Тек толико да знам да ме имају на оку.”

Или још подробније:

„Ако нисте ни католик, ни протестант, ако не припадате ни некој политичкој партији, ни масонској ложи, ни тајном сервису, а долазите из туђине, ви сте нико и ништа. Једина утеха ми је била моја француска тазбина. Веровао сам да сам у њој нашао своју другу породицу. После женине смрти, показало се да сам годинама живео у заблуди. Преконоћ сам био ’опатуљен’, како би рекао отац Јустин Поповић (...) За време рата против Срба (у последњој деценији прошлог века – Р. К.), ниједан члан француске породице није се нашао да ми изрази симпатије или да за мој народ покаже ма и најмање разумевање. Уколико нису понављали пропагандну крилатицу о ’српској агресији’, једино би ме очекивало учтиво ћутање.”

Почетком деведесетих година прошлог века, у време најжешће медијске сатанизације Срба у Француској и на Западу уопште, Марковић је написао чланак Јеврејска сведочанства о Јасеновцу. У њему се, на основу искључиво јеврејских докумената, бавио страдањем Јевреја у Јасеновцу. Чланак је превео и на енглески језик и понудио га утицајном Либерасиону. Одговор из редакције никада није добио, па је овај чланак штампао у књизи Пола века српске голготе.

Да ли је Марко Марковић, као охристовљени српски интелектуалац, врхунски политички филозоф, теолог, историчар и књижевни критичар, наишао на бољи пријем у круговима српске емиграције?

Подробни одговор и на ово питање, као и на питање о стању у нашем послератном расејању, оставио нам је, такође, сам Марковић:

marko s markovic„У дијаспори никада није дошло до слоге и јединства. Због раскола, ни Српска црква није могла то јединство да оствари. Постоје, ако смем тако да кажем, три велике групе српске дијаспоре: Америка, Аустралија и Европа, али и ту у свакој држави постоји посебна дијаспора. По доласку у емиграцију наши млади ’демократи’ су пренели раздор из нашег грађанског рата који није сасвим престао до дана данашњег. Стога никад није био створен заједнички фронт против Тита и комунизма. Кад сам сарађивао у зборашкој ’Искри’, за четнике нисам постојао. А, кад сам почео да пишем у Ђујићевој ’Србији’ и ’Американском србобрану’, збораши су ме питали зашто сам се повукао из политичког живота. После мог сукоба са др Ђоком Слијепчевићем, мој глас би био потпуно угушен да ми нису пружили руку отац Митрофан Хиландарац (на слици ицпод) и прота Зебић у Енглеској. Ван тог круга никаква сарадња за мене није била могућа. На дан прославе 800-годишњице манастира Хиландара у Паризу, српски организатори су ме спречили да говорим о Светом Сави под изговором да би то било ’сувише научно’. У броју 19 једног француско-српског часописа у Паризу штампана је библиографија написа о југословенском сукобу, у којој нису били заборављени ни српски смртни непријатељи, као Изетбеговић, Туђман и остали. Само није поменута моја брошура ’Оптужујемо’, објављена на почетку сукоба. У данима кад се не зна да ли ће српски народ преживети ову тешку кризу Србима је најважније да својој браћи подметну ногу. Завист и љубомора царују изнад свега.”

3.
Српска емиграција је др Марка Марковића „сахранила” још за његова живота. Његове књиге није ни читала ни куповала. На његову писмену и усмену реч није се ни позивала ни обазирала, чак ни онда када је на западној страни, у свом новом станишту, била изложена најжешћој медијској сатанизацији. Но, то није поколебало најгосподственију фигуру српске политичке емиграције. Марковић није клонуо духом, није се предавао и наставио је да „о свом руху и круху” штампа на Западу брошуре и публикације, у којима је витешки бранио српску страну у југословенском сукобу у последњој деценији XX века, као и током агресије НАТО на Србију и Црну Гору 1999. Марко Марковић и тада је био уверен да ће његово дело још за његова живота постати познатије и корисније у Отаџбини него у српском расејању. Међутим, као ни сви велики духови, ни он није осуђивао чак ни српску дијаспору која га је „живог сахранила”. Напротив, чврсто је веровао да би она под најнеповољнијим развојем међународних догађаја који би запретили нестанком и ове „мале Србије” могла да одигра важну, чак спасоносну улогу. Марковић је био убеђен да би тек суочено с нестанком Србије с географске карте загранично српство могло да представља прво одступницу, а потом и камен темељац српске будућности.

mitrofanhilandaracДа ли ће наша дијаспора умети да створи српски лоби у свакој земљи Запада? Да ли ће дијаспоре са разних континената имати разума и снаге да се уједине? Да ли ће бити способне да створе српске школе, библиотеке, универзитете, издавачка предузећа и штампу? Од одговора на та питања зависиће судбина српског народа. Нека нам ту послужи пример Израиља. После безмало две хиљаде година изгнанства, јеврејски народ је успео да сачува своју веру и традицију, да постане економско-политичка сила и да се најзад врати на родно тле. Где лежи тајна тог јединственог успеха у историји? У јеврејској солидарности и узајамној помоћи. Слично начело стоји и на српском грбу, само што му Срби до сада нису били верни”, опомињао је др Марко Србољубов Марковић.

Из „туђег пристаништа” др Марко Марковић се први пут вратио јануара 1997. Посетио је прво Патријаршију СПЦ у Београду, где је наишао на очински пријем Његове светости патријарха Павла, а потом му је у Крагујевцу добродошлицу пожелео епископ Сава Шумадијски. На топли пријем наишао је и у Цркви Светог Александра Невског у Београду. Посетом манастиру Каленићу, у коме се растао од јеромонаха Јована Рапајића, симболично је затворио круг свог првог повратка у Отаџбину.

Срдачан дочек др Марку Марковићу приредио је и Институт за геополитичке студије у Београду и Петроварадину.

Ипак, после педесеттри године проведене у емиграцији, његов први долазак у Србију протекао је скоро незапажено. Овдашњи медији, сем ретких изузетака, као и тзв. политичка и културна јавност, били су незаинтересовани за долазак једног од наших највећих интелектуалаца светосавског типа и космополите, коме љубав према истинским вредностима Запада није умањила љубав према српском роду.

У Отаџбини су 1995. као својеврсна претходница првом Марковићевом повратку објављена три његова наслова: Истина о Француској револуцији, Наличје једне утопије и Пола века српске голготе 1941–1991. Те три књиге изашле су у издању Издавачке куће Образ и под уредништвом покојног Небојше М. Крстића.

Српска култура друге половине XX века тешко би могла да кандидује значајнија дела која су написана на мањем броју страница од Марковићеве Истине о Француској револуцији, Светог Саве – светитеља и просветитеља и Тајне Косова.

Иницијатор штампања Марковићевих дела у Србији био је монах Митрофан Хиландарац. Прво објављивање дела др Марка Марковића у Србији подржали су и јавно поздравили његови најближи пријатељи међу српским епископима, владика Сава Шумадијски (1930–2001) и владика Данило Будимски (1927–2002).

4.
Поздравно слово епископа Данила Крстића (1927–2002), „тихог громогласника Христове науке”, отаџбинским издањима књига др Марка Марковића у целини гласи:

„Срби су народ веома строг у оцењивању. Аршин им је висок. У богоизабране великане улазе не многи. То су орлови духа: Свети Сава, цар Лазар, Карађорђе, Његош...

Други ред чине витезови културе: Лаза Костић, Вук, Тесла, Николај Велимировић...

У трећем реду узвишених подвижника словесности врхуне: Момчило Настасијевић, о. Јустин Поповић, Сава Шумановић, Црњански...

Овом духовном роду припада и Марко С. Марковић. И он је слуга Слова.

Процветао је у туђини. На рекама вавилонским...

У тмурном изгнанству није занемео од очајања. Богослужио је смислу. Одгонетао је тајну Косова и завет вечни Србијанства...

Проникао је у нечастиве завере против Православља...

Но, ево, Марко се вратио свом Отачаству – као проповедник – у душе младих.

Иако је студирао на Сорбони, није се отпадио од Византије светловите, као Скерлић...

Марко доноси ученост окађену светињом, неупоредиво крилатију од приземне учености Доситеја Обрадовића.

Добро дошао кући, макар у књигама!

С кадионицом Те чека епископ Данило Крстић.”

episkopdaniloУ последњој деценији прошлог и на почетку овог века у Србији су се појавила прва издања и ових књига др Марка Марковића: Стопама Христовим (Манастир Хиландар, 1996), Тајна Косова (Хришћанска мисао, 1998), те у издању аутора Српска апологија Русије (прва књига, 1998), Српска апологија Русије (друга књига, 1999) и Православље и нови светски поредак (1999), као и Смрт и васкрсење (Хришћанска мисао, 2002), Марксизам у теорији и пракси по Николају Берђајеву (Хришћанска мисао, 2003), На смрт осуђени: српски народ од краља Александра до Брозовог доласка на власт (Хришћанска мисао, 2004), Косово у ранама (Хришћанска мисао, 2005), На развалинама јутопије – Срби од стварања Југославије до Сребренице и Косова (Легенда, 2007), Срби и Сребреница кроз призму Силвије Матон (Хришћанска мисао, 2007), Атеизам у прошлости и данас (Луча, 2007), Еволуција без Дарвина (Хришћанска мисао, 2009) и Бог и Човек заједно у рату (Лио, Горњи Милановац, 2010).

Наставиће се

Предговор за књигу Марка С. Марковића „Корени српског бића“ (двокњижје: „Свети Сава – светитељ и просветитељ“ и „Тајна Косова“), која би требало да буде објављена ове године. Наслови и опрема НС

http://standard.rs

Poslednji put izmenjenoуторак, 29 март 2016 23:22
nazad na vrh
Irish bookie Coral cbetting.co.uk location at United Kingdom

Категорије

Линкови

Локалне вести

Алати

О нама

Пратите нас

List with onlain bookmakersGBETTING