Menu
ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА О СРБИЈАНСТВУ

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА …

Појам „србијанство“ се ко...

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВО ЧУВАМО ?! (ИЛИ – МОЋ СИМБОЛА)

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВ…

Беше ли да је неко најављ...

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИКА ТВАРИ ИЛИ ЕВОЛУЦИЈА

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИК…

„И зато ће им Бог послати...

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Иван Гундулић, вредан 5...

Радован Дамјановић : Срби су најстарији народ и лингвистика то доказује!

Радован Дамјановић : Срби су најста…

Гост емисије "Интервју" б...

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ?

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ…

Времена су уистину тешка,...

666

666

Чудан, али врло јасан зна...

Весна Веизовић: Кад материја поједе дух у души остаје амбис или како гинемо у информацином рату

Весна Веизовић: Кад материја поједе…

Св. Пајсије Светогорац: „...

Ђорђе Ивковић: А ВЕТРОГОЊЕ ЈЕДВА ДОЧЕКАЛИ

Ђорђе Ивковић: А ВЕТРОГОЊЕ ЈЕДВА ДО…

Што виси капија? Где вам ...

Драгослав Бокан: ОДБРАНА ХРИШЋАНСТВА И СВЕТОСАВСКОГ СРПСТВА ОД НЕПРАВОСЛАВНИХ СРБА И ЊИХОВИХ ПРОИЗВОЉНИХ ФАНТАЗИЈА

Драгослав Бокан: ОДБРАНА ХРИШЋАНСТВ…

Иза овог мог громопуцатељ...

Prev Next

ТРАЖИ СЕ НОВИ МИЛОШ ВОЈИНОВИЋ, ОН ЗНА ДА ОДАБЕРЕ

ТРАЖИ СЕ НОВИ МИЛОШ ВОЈИНОВИЋ, ОН ЗНА ДА ОДАБЕРЕ

Неће нама нико понудити трасе по нашој мери, нама погодне.После одлуке, после избора, за све је касно. Избор постаје извор! Ако је мутан, како да гасимо жеђ? Како то да смо ми Срби остали без мудрости поред толиког историјског искуства за нама?

Избор. Тешка и често непремостива препрека. Раскрсница. Који је пут прави?... Направити избор између очигледног добра и очигледног зла, није нека велика мудрост; мудрост је између два потпуно иста пехара препознати који је отрован. Између наизглед сличних путева, препознати, док још није касно, ћорсокак. Како је то уопште могуће? Како то може да се унапред зна, кад све изгледа исто, кад је пред нама завеса, тама, непрозир будућих збивања?... Зато је избор најтежи испит; страшна препрека. Стоји пред нама надмоћно, делује застрашујуће, пасивизира нас. Као црви се увијамо пред њим у сопственој немоћи, а он се уздиже испред нас као планина и хладно и спокојно гледа нашу муку, препуштајући нас себи самима. Тај одговор, одлуку, морамо однекуд из нас да извучемо. Чиме, како?

 А одговор је једноставан: Једни то могу, други не могу. У ствари – само по неки то могу. Ретки.

Када је неки кнез оклеветао једног мудраца у намери да га уклони, па се народ побунио, кнез, да би извршио свој наум, понудио је пред народом, мудрацу да из кутије извуче једну од две куглице. Ако извуче белу праведан је, ако извуче црну крив је. Мудрацу је било јасно да је кнез, идући на сигурно, ставио у кутију обе црне куглице. Зато је извукао једну, хитро ставио у уста и прогутао. Па што си прогутао, сад не знамо шта си извукао, упитао је кнез. То је лако, одговорио је мудрац, погледајте шта је остало.

У томе је ствар - прави мудрац, на понуђене две стазе или пет стаза, одговара неком новом коју он сам тог тренутка изнедрава; непроходном, тешком, још нетрасираном, али препознатљивом, јаснијом, аутентичном. Јер неће нама нико понудити трасе по нашој мери, нама погодне, нарочито ако смо се сами својом несмотреношћу, немаром, леношћу, заглибили. Да не говоримо о томе да нас је неко стратешки или брутално и гурнуо у тај глиб.

Па шта нам је дакле тада најпрече чинити? Ко је тај мајстор који ће извући белу куглицу ако су обе црне? Ако таквог не нађемо, све је пропало. После одлуке, после избора, за све је касно. Избор постаје извор! А хоћемо ли моћи да са мутног извора гасимо жеђ?... Откуд нам онда право да нехајно бирамо? Хоће ли тај коме смо поверили право да бира за нас, знати да правилно усмери наш брод, хоће ли знати здраво да нас храни и поји, хоће ли знати да правилно, као премудри Соломон, суди – сећате се како је пресудио коме припада дете – тамо где је тешко праведно пресудити?

Овде се сасвим умесно намеће питање – како то да смо ми Срби остали без мудрости поред толиког историјског искуства за нама? Зар код нас није баш све већ виђено толико пута? Али, коме причати да Србин мора строго да се држи тог свог искуства, своје изворне мудрости, свог предања, а не да некритички увози или преписује туђу мудрост и туђе рецепте за живот?

Сећате ли се како је у епској песми опеван тренутак кад цар Душан Силни треба да препозна Роксанду девојку? Пре тог момента већ су многе препреке биле преброђене. Млади Милош Војиновић, прерушен у бугарско чобанче, лако је отклонио све што се било испречило. Није му било немогуће да својим витешким умећем победи џиновског ратника. Није му било неизводљиво ни да својом хитрином прескочи три коња са три пламена мача. Није му било недостижно ни да својим оштрим оком и чврстом прецизном руком устрели кроз прстен јабуку... Али онда долази последњи, најтежи испит: ,,Добро, царе Душане, твоја је Роксанда, узми је. Само немој случајно да од њих три узмеш погрешну.''  Такав је био услов краља Михаила. Избор!

Душан никад није видео Роксанду. ,,Тодоре, ти си ишао да је испросиш, ти си је једини видео, само ти можеш да је препознаш.'' Како се само Силни цар Душан варао кад је ракао да само Тодор може да је препозна. Баш Тодор не може. ,,Светли царе, нисам је лепо ни видео, у мраку су ми је показали''... Ко онда да је препозна? Нико је од Душанових сватова није видео. Нерешива препрека. Врхунска драма... Како одабрати? Како направити једини прави избор? Чиме, којим средствима? Шта ту сад вреде и све оне изузетне способности Милоша Војиновића? Ни вештина, ни хитрина, нити било каква спретност ту не помажу. Нема решења. Једино чиста срећа... ,, Ја ћу је препознати'' – јавља се опет Милош Војиновић. – Како ти можеш да је препознаш кад је никад ниси видео? По чему?  - ,,Царе мој, триста оваца се у Шари планини преко ноћи ојагњи, па ја свако познајем по мајци''... Гле, ово већ не звучи наивно! Ту се већ може назрети истинско знање, неко знамење мудрости, танана нит усред мрачног лавиринта; Милош показује да му животно искуство, и поред младости, није за потцењивање. То је аргуменат са којим Милош задобија од Душана поверење и Душан му поверава ову одговорну улогу.

Али аргумент којим је Милош задобио поверење, ни издалека није једино знање којим он располаже. Милош не улази у арену онако како су му други припремили, он зна да своју позицију окрене у своју корист; он зна како да овлада ситуацијом. На првом месту јасно му је да може и треба да искористи своју мушку надмоћ у односу на женске слабости. Последње што би смео је да буде пасиван. Напротив, он је тај који ствара динамику, он бира, он одлучује, а девојке су оне које пасивно стоје чекајући да буду изабране! И сав противнички табор, мада запет као стрела, ипак је пасиван у ишчекивању његовог поступка. А он такође зна и ко је он, да он није млађано чобанче, бугарче, како се био прерушио, него српски племић! А српски племић не сме да буде у спутаној, анксиозној, неугодној, изнуђеној ситуацији! Зато он не чини једну, него низ радњи којима преузима потпуну доминацију. Милош Војиновић једноставно потврђује своју природну предност, природно стање ствари, тамо где су сви који немају његову мудрост мислили да се мора бити слабашан и изгубљен, будући да излаза нема. Само мудрост, повезана са дубоким познањем ствари, зна излаз. Милош прво скида са себе бугар-кабаницу и показује блиставу одежду високог племића. Девојке гледа право у очи. А онда пред њих, већ задивљене његовом појавом, галантно баца на траву злато и драго камење. Да, Срби су увек били господа, висока господа!... Коначно вади и мач, да покаже своју мушкост и пуну зрелост и озбиљност. – Која је од вас Роксанда девојка, нека се сагне и дохвати злато. Немој случајно да је нека друга то покушала, одсећи ћу јој руке до лаката!... Обе крајње средњу погледаше (!)... има ли ту више дилеме која је Роксанда? А Роксанда кротко погледа у зелену траву, ,,сави скуте и свилне рукаве па покупи бурме и прстење, ситан бисер и драго камење''.

Једноставно. Просто. Записано као рецепт у књигама српским староставним... А нека се и то зна, ( каже писац Славен Радовановић у књизи ,,Креманска ружа'' ), да ће будале увек говорити - тако је некад било, а сад је другачије.

Избор, опредељење, је неминовност у животу човека. Показује се као испит зрелости и мудрости и готово свих људских врлина, место и тренутак провере свих наших вредности. А најпоузданији путоказ је – чување достојанства. Бог је човеку дао разноврсне таленте, који треба да се развијају и усавршавају, од којих ће живети. А достојанство је човеку одмах дато од Бога у целости. Оно мора да се чува!  Где њега нема, нема више ни човека. 

Д.Б.Лазар

Poslednji put izmenjenoпонедељак, 27 јануар 2014 19:07
nazad na vrh
Irish bookie Coral cbetting.co.uk location at United Kingdom

Категорије

Линкови

Локалне вести

Алати

О нама

Пратите нас

List with onlain bookmakersGBETTING