Menu
ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА О СРБИЈАНСТВУ

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА …

Појам „србијанство“ се ко...

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВО ЧУВАМО ?! (ИЛИ – МОЋ СИМБОЛА)

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВ…

Беше ли да је неко најављ...

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИКА ТВАРИ ИЛИ ЕВОЛУЦИЈА

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИК…

„И зато ће им Бог послати...

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Иван Гундулић, вредан 5...

Радован Дамјановић : Срби су најстарији народ и лингвистика то доказује!

Радован Дамјановић : Срби су најста…

Гост емисије "Интервју" б...

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ?

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ…

Времена су уистину тешка,...

666

666

Чудан, али врло јасан зна...

Весна Веизовић: Кад материја поједе дух у души остаје амбис или како гинемо у информацином рату

Весна Веизовић: Кад материја поједе…

Св. Пајсије Светогорац: „...

Ђорђе Ивковић: А ВЕТРОГОЊЕ ЈЕДВА ДОЧЕКАЛИ

Ђорђе Ивковић: А ВЕТРОГОЊЕ ЈЕДВА ДО…

Што виси капија? Где вам ...

Драгослав Бокан: ОДБРАНА ХРИШЋАНСТВА И СВЕТОСАВСКОГ СРПСТВА ОД НЕПРАВОСЛАВНИХ СРБА И ЊИХОВИХ ПРОИЗВОЉНИХ ФАНТАЗИЈА

Драгослав Бокан: ОДБРАНА ХРИШЋАНСТВ…

Иза овог мог громопуцатељ...

Prev Next

НА ПРЕЛОМУ

НА ПРЕЛОМУ

Пре свега када говоримо о орјентацији једног народа, мислимо пре свега на духовно-културну орјентацију, а не политичку и економску. Јер човек који није постао робот – већ је још ЛИЧНОСТ – и народ који се није претворио у безобличну гомилу реагује првенствено на све проблеме духовно, па тек онда политички и економски.

У основи свих великих епоха, култура и народа обично једна велика религиозна и морална идеја представља главни извор стваралачке снаге и ону МИСАО, која једном добу даје дух и обележје, културну суштину и смисао, а разним народима – који је примају сваки на свој специфичан начин – посебну националну индивидуалност,  посебну мисију у општој судбии времена и света у коме живи.

Историја човечанства није ништа друго него историја тих великих идеја, које су инспирисале културе и стварале нације. Није ништа друго него биографија њених носиоца, великих појединаца, или хероја, како их Т. Карлајл назива. Пошто ми идеје не узимамо као нешто апстрактно, одвојено од историјских личности, појединца и нација, - јер ништа није безлично што је у историји створено – то и привидно пропадање идеје јесте у ствари само последица деградације њених носиоца.

То је нарочити случај са хришћанством.

Према томе, велика религиозно-морална учења су у извесном смислу вечна, али њихови носиоци, народи и њихове елите, када престану да поштују оно на чему су постали велики, пропадају; из историје поново прелазе у безисторичност, а на њихово место долазе други народи, ношени једним вишим циљем. Религиозне идеје, у које су поједини народи веровали, могле су мање или више бити истините, али је главно, да историја није забележила народ који је мога дуже само и да живи, а камоли ишта трајно и велико да створи – без религије. Остаје као факат, да пре свега појединци и народи траже смисао свог живота и постојања, као што то снажно изражава Достојевски кроз уста Димитрија Карамазова, када овај каже, да ми не тражимо милионе, већ одговор на „питања која муче“.

Постоји супротан правац овом мишљењу, правац који пре признаје као увек присутну и најјачу тежњу људске природе тежњу за хлебом, материјалним благостањем и уживањем, односно да су економија, заједнички интереси, географски положаји, угрожавање споља најважнији елементи који стварају народе, формирају њихове карактере и држе их у заједници, а не религиозно-моралне идеје.

Важност ових чинилаца не сме се занемарити, али они нису најпресуднији; а да то нису, потврђује једна истинска историјска анализа. Ипак је горње мишљење названо научним и било врло распрострањено од 18 века до данашњих дана, у доба „слободног мислилаштва“ и „позитивне науке“. Јуче се, међутим, више веровало у то него данас – данас се већ сумња – а сутра ће, по свим знацима, неминовно доживети своју допуну. Вера човека у себе, искњучиво у себе, пољуљала се. Пред нашим очима се одиграва крај „хуманизма“.

Све учестанији светски ратови и катастрофе задњих деценија, социјални нереди, револуције, опште осећање несигурности и неизвесности, нагоне народе и њихове елите да са више критицизма испитију предисторију свега овога, нађу узроке данашњем болесном стању. Данас почиње да постаје јасно народима да су погрешном орјентацијом избачени из равнотеже и бачени на стрму раван нестабилности и самоуништења. Зато се са сигурношћу може рећи да је најинтимнија тежња данашњих народа и уплашених милиона, тежња за успостављење изгубљене равнотеже и стабилности. Несумњиво је, да то може донети само једно ново правилно духовно преорјентисање.

Наш народ није поштеђен од свега овога. Зато и он стоји пред питањем свога судбоносног опредељења. Којим путем да пође? Како да се у насталој духовној тмини и изгубљености орјентише, да би преживео као нација?

Пре свега, када говоримо о орјентацији једног народа, мислимо првенствено на духовно-културну орјентацију, а не политичку или економску. Јер човек који није постао робот – већ је још ЛИЧНОСТ – и народ који се није преворио у безобличну гомилу реагује првенствено на све проблеме духовно, па тек онда политички и економски.

Врло је распрострањена заблуда данас, да је општа криза дошла као последица појаве тиранских режима, као нацизма и бољшевизма који носе са собом знаке варваризма – јер оба примењују законе зоологије на род људски. Међутим, истинито је баш супротно. Духовни слом није дошао као последица појаве ових режима, већ појава и Лењина и Хитлера има своју предисторију. Они су последњи производ духовно дегенерисане елите савремене Европе, и Западне и Источне. По нашем мишљењу, пре политичке бољшевизације духовна је била већ увелико у процесу, па је прва настала као логична и завршна фаза ове друге.

Уствари криза је припремана дуго и постепено (јер нема спонтаних револуција, које су, опет, само врхунац кризе) пре појаве бољшевизма и нацизма, а ови су (то се мора признати) покушали да реше кризу, али без успеха. ЈЕР БУДУЋИ САМИ РОЂЕНИ НА ТЛУ ЗАБЛУДА, СТАРЕ ЗАБЛУДЕ ПОКУШАЛИ СУ ДА ЛЕЧЕ СВОЈИМ НОВИМ.

Нарочито желимо да нагласимо да духовно-културна орјентација долази пре политичке и економске, управо због тога, што још увек јавним мњењем данашњице влада погрешно уверење: да се одређеним политичким уређењем, или економским системом, могу решити сви савремени проблеми човечанства; па чак променити и сама људска природа, која је – не само по марксизму, већ пре њега, и по учењу друштвене тз. „позитивне науке“ – искључиво функција средине. Уствари, сви они који у то верују, у политичко и економско решење као универзални лек, иду у сусрет погибељном разочарењу.

То разочарење неће бити поштеђено ни онима који мисле да ће универзална победа ДЕМОКРАТИЈЕ као форме владавине, решити све проблеме. И ово веровање представља једну велику варку. Јер демократија је само једна форма, метода владања, а питање њене СУШТИНЕ остаје отворено.  А то је најважније у демократији: какав ДУХ у њој преовлађује, којим циљевима служи, добрим или рђавим. Да ли једном народу помаже да иде узбрдним путем у складу са најосновнијим дугорочним тежњама и циљем, или га наводи на стрму раван срозавања и дегенеризације. Није најважније да постоји слобода опредељења. И то је значајно, али далеко значајније у које сврхе ту слободу народи и генерације користе: од тог зависи даља судбина и саме СЛОБОДЕ.

Још мање решење питања наше орјентације може донети са собом успостављање одређеног економског система. Јер економија не може бити циљ самој себи, а још мање смисао живота једног народа. И у економском смислу је важнији ЊЕГОВ ОСНОВНИ ДУХ чиме је инспирисан и којим тежњама служи – него ли његова форма. На пример, и сам капитализам, који почива на принципу апсолутне приватне својине, имао би један сасвим други карактер, ако би се већина власника осећала не као апсолутни власник већ једино као АДМИНИСТРАТОР ИМОВИНЕ, која им је само поверена да у своме привременом земаљском животу њоме управљају, да је умножавају на опште добро – јер ништа не доносе са собом када се рађају и ништа не односе када умру – онда би и сам капитализам инспирисан истинским хришћанством, имао сасвим други карактер него данас. Исто тако, јасно је нашој генерацији да и сам социјализам не мора бити марксистичко-бољшевички, већ и онакав какав је у Енглеској или какав је био националсоцијалистички. Сва три ова система представљају, мање или више, неспорне социјализме, али се разликују битно између себе по основној инспирацији, односно, по томе којим циљевима служе. Међутим, по нашем мишљењу, ниједан није решење.

Са овим смо дошли на саму суштину проблема: наћи смисао и циљ живота свога народа, па њему све потчинити ... И после свих испитивања и лутања, морали смо приклонити главу Њему. Наишли смо на написано: И КАДА ЈЕДЕТЕ И КАДА ПИЈЕТЕ, ЈЕДИТЕ И ПИЈТЕ У СЛАВУ БОЖИЈУ.

А како, онда, да нашем свеукупном народном и нашем појединачном стваралаштву тражимо неку другу инспирацију?!

На почетку смо рекли да је сваки значајнији народ формиран на једној великој идеји, која је најчешће религиозна. Она је основни темељ и инспирација сваког великог народа, културе и епохе.

Да ли српски народ поседује тако нешто?

Не само да поседује, него је и постао нацијом, ушао из безисторичност активно у историју, примањем хришћанства. На сирову и паганску подлогу свети словенски апостоли накалемили су хришћанску младицу. Свети Сава је млади калем однеговао. И тада је почело да буја српско народно стабло. Али да се не заваравамо, као млад народ ми смо прешли само један делић историјског пута а још много има да научимо и постигнемо. На нашој народној њиви велики део посла још није свршен. Јер по Христовом учењу, ДОБАР ОРАЧ НИКАД СЕ НЕ ОСВРЋЕ ДА ВИДИ КОЛИКО ЈЕ УЗОРАО, ВЕЋ ГЛЕДА КОЛИКО МУ ЈЕ ЈОШ ПРЕОСТАЛО ДА УЗОРЕ. Зато на правом хришћанском путу никада краја усавршавању, само приближавање томе вечном идеалу, само његово одржавање, захтева стални напор свих генерација у континуитету. А то није тако лак пут, зато у нашој историји имамо и примере одступања од тог пута и тражења „практичнијег“. Кроз нашу историју, као и историју других народа, поред хришћанског духа одржао се паралелно и нехришћански, и у сталној борби час је преовлађивао један, час други.

Зато, основно у нашој правилној орјентацији јесте да будемо свесни тога и да сталним напором, из генерације у генерацију, доприносимо коначној победи хришћанске тенденције у нашем народу. Тиме би остварили ЈЕДИНСТВЕНУ НАРОДНУ ЛИЧНОСТ у историјском континуитету, без којег је сваки народ увек скоројевићки, без дубљег корена и довољно искуства. То је неопходно да би успешно преброђивали све буре, сва искушења. Ако будемо имали у виду обећање ДА ЋЕ НЕБО И ЗЕМЉА ПРОЋИ, АЛИ НЕ ЊЕГОВЕ РЕЧИ и да ће ће коначна победа и вечност припасти Њему, онда везивањем наше народне судбине за Христово учење обезбеђујемо српском народу непролазност, вечни живот као народу.

 Сада се намеће питање могућности овакве једне орјентације: колико поседујемо објективних историјских услова за то, колико имамо историјског наслеђа на томе плану? Наше духовно културе наслеђе огромно је. Јак континуитет на том путу постоји, а наше је, уколико је прекинут, да га поново успоставимо и учврстимо.

Цео наш средњи век у свом целокупном стваралаштву изразито је израстао из снажне хришћанске инспирације. Исто тако и најбитније у народној песми чији се утицај протеже до данашњих дана. Св. Сава, који је ударио темеље наше културе и просвете, остао је саставни део нашег бића кроз векове и показао се као узор који никада не губи актуелност. Он је увек савремен, јер је доказао да нема истинског просвећивања, изграђивања пуне личности, без увек присутне силне тежње за усавршавањем у смислу хришћанског идеала.

Неукротиви горштак Немања, који је у конопима вођен улицама Цариграда због непокорности грчком цару, умире као смирени монах на рогозини са каменом под главом уместо јастука. Каква силна симболика на самим почецима наше историје! Овога би требало стално да се сећају сви владари и властодршци. У том случају би и мртви владали својим народом, као и Чудотворац Мироточиви.

Без Немањића периода незамисливо је косовско опредељење (које је било духовно а не политичко), без  епоса континуитет народне личности кроз период ропства. Без свега овога национално ослобођење и културна обнова, па ни Вук ни Његош не би били могући.

Модерна европска лутања захватила су и нас. Наш народ је у опасности да се претвори у безобличну масу. На нашој преосталој интелигенцији првенствено стоји одговорност да ту опасност јасно уочи, у свој њеној озбиљности, и на време отклања. Опасна је заблуда да се то може постићи проповедањем овог или оног политичког или економског система.

ДУХ мора да се измени пре свега. Морамо тражити праву орјентацију, повратити изгубљену равнотежу. Верујемо да наше опредељење једино може бити у враћању на неисцрпне изворе из којих је израсло све што је велико у српском народу и осталим народима хришћанског света: дубљем хришћанском надахнућу, из којег неминовно морају да се роде нова стваралаштва и бољи друштвени системи.

Мање више – то је данас тако јасно – сви су народи пали на хришћанском испиту. Али то никако не значи да не треба поново ићи на полагање.

# Павле Никитовић,  1951 -  Српске православне новине

Poslednji put izmenjenoуторак, 30 август 2016 20:51
nazad na vrh
Irish bookie Coral cbetting.co.uk location at United Kingdom

Категорије

Линкови

Локалне вести

Алати

О нама

Пратите нас

List with onlain bookmakersGBETTING