Menu
ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА О СРБИЈАНСТВУ

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА …

Појам „србијанство“ се ко...

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВО ЧУВАМО ?! (ИЛИ – МОЋ СИМБОЛА)

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВ…

Беше ли да је неко најављ...

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИКА ТВАРИ ИЛИ ЕВОЛУЦИЈА

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИК…

„И зато ће им Бог послати...

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Иван Гундулић, вредан 5...

Радован Дамјановић : Срби су најстарији народ и лингвистика то доказује!

Радован Дамјановић : Срби су најста…

Гост емисије "Интервју" б...

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ?

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ…

Времена су уистину тешка,...

666

666

Чудан, али врло јасан зна...

Весна Веизовић: Кад материја поједе дух у души остаје амбис или како гинемо у информацином рату

Весна Веизовић: Кад материја поједе…

Св. Пајсије Светогорац: „...

Ђорђе Ивковић: А ВЕТРОГОЊЕ ЈЕДВА ДОЧЕКАЛИ

Ђорђе Ивковић: А ВЕТРОГОЊЕ ЈЕДВА ДО…

Што виси капија? Где вам ...

Драгослав Бокан: ОДБРАНА ХРИШЋАНСТВА И СВЕТОСАВСКОГ СРПСТВА ОД НЕПРАВОСЛАВНИХ СРБА И ЊИХОВИХ ПРОИЗВОЉНИХ ФАНТАЗИЈА

Драгослав Бокан: ОДБРАНА ХРИШЋАНСТВ…

Иза овог мог громопуцатељ...

Prev Next

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА О СРБИЈАНСТВУ

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА О СРБИЈАНСТВУ

Појам „србијанство“ се код нас Срба погрешно схвата и интерпретира. То нас уводи у безизлазне интелектуалне и политичке лавиринте. Овај текст је покушај преобликовања појма србијанство, враћање његовог значења у лексичке законитости и у историјски след. Сматрамо да је то неопходно, да је то услов довођења у ред српске интелектуалне мисли.

 Србијанство се данас схвата као реакција Срба из Србије на све утицаје који долазе изван граница Србије. Србијанство се доживљава и као покушај стварања нове нације од једног дела српског народа, оног који је поникао у Србији оквирно пре другог светског рата, којим се жели избећи економска премоћ и политички утицај оних који су касније дошли у Србију.

Срби се по свом геополитичком положају налазе (већ много векова) на оштрој граници двеју култура,  на освајачкој магистрали најсуровијих цивилизација са истока и запада. Ту су Срби у разним периодима успевали да створе мноштво разних српских држава. Међутим појам Србија никад се у српском народу није везивао за одређене границе, већ увек за сав српски национ. Другим речима где год да су Срби, ту је Србија. Када су као народ ушли у јединствену међународну заједницу средњовековног света –„Византијски комонвелт“, на чијем је челу стајало Византијско Царство, према тумачењу поч. владике Данила Крстића Срби су стекли право на име Србија и српску нацију. Ово постигнуће Срба обликовало је надаље српски идентитет и српску самосвојну политичку мисао и она се одржавала у народу независно од стицаја историјских прилика, како у време Немањића или непосредно после, тако и у време турске владавине. Када је настао процес ослобађања од Турака у деветнаестом веку, Србија се постепено ослобађала, и сасвим у складу са схватањима о распрострањености Србије, успостављала изнова своје границе, пружајући се ка осталим територијама на којима живе Срби.

Ослобађање, пак, западних српских територија није могло да има исти ток, али је наступило одједном, готово изненадно. Са завршетком првог светског рата Срби наједном остварују велику државу којом обухватају све велике територије српског народа. Да ли мало и затечени, али свакако више под утицајем страних фактора, Срби пристају да буду само партнери у тој држави, прихватајући услове који не погодују српском осећају нације, који нису плодно тло српској интелектуалној мисли и стављајући у политички темељ захукталу, али ни близу довољно сагледану југословенску идеју, углавном непогодну за српска идејна стремљења.

Границе нове Краљевине се готово одмах, ни мало не часећи, релативизују стварањем најпре покрајина, потом области, па бановина, што Срби, ношени дубинским искуством да су њихове границе увек и „невидљиве“, (мисао Владимира Јовановића 1833 - 1922), могу реално да прихвате. У великој мери занемарујући ону одважност препуну свести да је „земаљско за малена царство“, руководе се тиме да и поред превасходства „невидљивости“ услед њене духовне димензије, треба чувати (по коју цену?) досегнуте оквире. (Невидљивост српских граница је по нашем скромном мишљењу један од основних разлога зашто се српски национализам сматра најопаснијим, зашто се сматра да је српска основна одлика стално ширење и зашто је непрестани атак на Србе редовна појава).

У то време, средином четврте деценије прошлог века, дижу се два отрежњујућа гласа: први је глас Милоша Црњанског (1935. г.) који тражи да се „после петнаест година ужурбаног и убрзаног брисања свега што је било српско“ ствари гледају и са „српског становишта“. Међутим, већ сама таква формулација говори да Црњански и даље подразумева југословенску државу. Он, држећи се политичке коректности, само тражи да се у истој мери у којој се уважавају словеначки и хрватски захтеви, чује и оно што би тражили Срби. Он сагледава и истиче „потребу једног чисто српског гледишта на ствари, српског егоизма и скретања са осећајног и надземаљског расправљања ствари, на реална гледишта и становишта, у складу са интересима српства“. О овој поједностављеној дијагнози и смерници Црњанског би могло доста да се размишља, пре свега јер су предложене сугестије у много чему неоствариве у пракси: „српски егоизам“ је потпуно недефинисана ствар и тешко да би у ма чему постигао добро исходиште, „скретање са осећајног и надземаљског расправљања ствари“ за Србе значи духовни и културни пад, нарочито у условима када Срби немају идентитетски циљ, „реална гледишта“ би се неминовно спустила до крајњег натурализма, „интереси српства“ би морали да буду резултат расправе међу Србима, а расправа би морала да почне од дефиниције српства, а онда се до „интереса“ вероватно не би ни стигло. Зато други глас, глас Љубомира Мицића (1940. г, писан 1936.) као гром све враћа на исконско: „Ама какво југословенство, какво хрвацство? Занемарили смо србијанство, тај вечни пламен српски, културну и државотворну мисао и народни завет! Србијанство је најчовечанскији поглед на свет, остварен првенствено у српском народу, а затим изучаван и копиран од других народа. Без србијанства се никада није могло, без србијанства се ни данас не може“. (Наравно, „југословенство“ се са Мицићевим покушајем жестоко обрачунало.)

Заиста ово нам намеће реално питање – колико је могуће да српски државотворни инстинкт у оквирима југословенства или било какве друге државе и идеологије, гради услове погодне Србима? У било којој држави да се нађу, Срби ће градити управо ту државу, (повесно потврђено), али тада српски дух не постиже оне блиставе размере. Уверени смо да је Мицићево гледиште потпуно исправно; једино србијанство непогрешиво води Србе да остваре духовни, политички и материјални склад.

Касније, кад комунисти међупартијским договорима одреде границе појединих држава које улазе у састав југословенске федерације, Србија дефинитивно бива омеђена само на део српског корпуса, на шта српски народ, удаљен од српске историјске свести пристаје, све више улажући у Југославију као гаранта конфедералног јединства Срба, али при том немоћно препуштајући огроман културни и верски утицај на велики део своје нације, као и шовинистичке испаде на српско становништво. Данас кад смо распадом Југославије затечени (не малим својим немаром), у Србији се реаговало на све могуће начине, само не на изворни српски начин. Изгледа да ми више и не знамо шта је исконско схватање појма Србија.

У овој тоталној идејној забуни, реагујући опет само прагматично као да нисмо народ са пребогатим историјским искуством и традицијом, дозвољавајући свакаквим идејама да нам се наметну, ми најпре сами себи товаримо погрешну терминологију, правећи све већи „Гордијев чвор“, упадајући у све дубљу интелектуалну заглибљеност. Тако и настојање да се и сад у самој Србији реагује „српским становиштем“ (?!) поуздано показује задржавање мисли у оквирима интелектуалних баријера које нам не нуде излаз. Јер сам израз „српско становиште“ подразумева нечију арбитражу.

Термине „Србијанци“, „србијанство“ и остале који се из њих изводе, дакле, схватамо данас потпуно у духу којим се, тако прецизно смишљено, кретао пад српске идеје. Најбоља потврда за то је неколико текстова са насловом „Србијанство“ у којима се ова реч уопште не спомене. Помињу се Србијанци, придеви: србијански, србијанско... али србијанство се не дефинише. Вероватно сматрамо да је оно толико јасно да га и не треба схватати друкчије него баш онако како нам је наметнуто... далеко, дакле, од ма каквог покушаја тумачења, покушаја преобликовања и победе. Кука се како нас други упорно називају Србијанцима уместо Србима и како тиме срачунато разбијају Српство, како нам овим смишљеним терминима краду културно и уметничко наслеђе, илуструје се то бројним примерима, овлаш се спомену етимолошка гледишта, граде се неодговарајуће па и контрадикторне паралеле и аналогије и све се сведе на безизлаз у који смо нечијим вештинама гурнути. Излаз се не нуди! Коначно, србијанство се схвата онако како су они који нам га намећу и желели да се схвати.

Несумњиво је да сваковрсни покушаји постоје, али је просто чудно колико смо ми неспремни да те намере разбијемо и неутралишемо. Ми не видимо да се у својим погледима на ову тему у ствари само дивимо онима који нас кроз наметање терминолошке збрке гурају у идеолошку, политичку, па и економску подређеност. Својим плачним ставовима, ми ове смишљене и подметнуте идеје само верификујемо и уздижемо. Најбољи одговор нам се своди на то да покажемо како ми све то видимо, и да се над свим тим згражавамо.

Да ли то можемо назвати стручним сагледавањем ове појаве? Зар је то понирање у српско биће и сопствене карактеристике, изналажење везе са древном српском мудрошћу да бисмо у њој потражили одгонетање тајне, проналажење невидљиве нити која зна излаз? Где је напор, где је будност да се опасност што пре уочи и предупреди, да се некоректним планерима доскочи и њихово замешатељство учини смешним и слабим уместо моћним?... Нажалост, из разноразних разлога, тешко се преусмерава овај уврежени начин мишљења. А када бисмо правилно усмерили нашу мисао, јасније бисмо сагледавали истину и уз мало мудрости учинили да околности раде за нас.

Ми не умемо о овим терминима да промишљамо пре свега јер не умемо да их осетимо, да уђемо у њихову дубљу тајну, да их традиционалним духом сагледамо. Сва наша интелектуална реакција не уздиже се изнад аналитичког приступа појави и своди се само на констатовање чињеница и пуко негодовање. О могућности да их преобразимо и учинимо их нама корисним, нема ни говора. О томе да они могу постати наша снага, заробљеном духу наших интелектуалаца то не искрсава ни као варница.Недостатак православног живота наших интелектуалаца, утиче да не могу да мисле немањићком снагом.

Наши интелектуалци, омеђени европским дометом мисли, не умеју да српски програм дефинишу изван некаквог надређеног концепта. Не схватају да свако размишљање у оквирима ма каквог контекста који зауставља пробојност у стварању српске државе, у ствари онемогућује српску државност, а тиме оспорава прави српски програм и пасивизира дух Срба. Зато само у исправном схватању и постављању ових појмова, у њиховим преображавању, лежи прави излаз из данашње идејне окамењености.

Укратко, појам србијанство који у свом правом одређењу представља заиста моћан свесрпски програм, смешта се данас искључиво у границе садашње Србије, да би ту добио своје изврнуто значење.Зашто ми дозвољавамо да овај појам сада буде прекривен неким недореченим, рогобатним, инсинуираним тумачењима и тиме потпуно паралишемо његову изворну вредност, његову снагу и дејство? Да ли смо свесни да тако спречавамо деловање основног српског програма? Зашто тумачењу појма србијанство које су нам оставили идеолози југословенства не супротставимо право, изворно гледиште? Зашто то не схватимо као могућност да преокренемо позиције? Зашто сами суспендујемо своју аутентичност? Ко нама брани да тај смер поставимо како треба, како јесте и како нама баш и одговара? Таман да нас неко и гура да мислимо у наметнутом смеру, ми то не треба да чинимо.

Јер србијанство је невероватно дубок, и по древности и по вредности, национални програм српског народа, који су накнадно оживели и трајно духовно одредили Стефан Немања („и обнови своју дедовину и боље утврди Божијом помоћи и својом мудрошћу, даном му од Бога“ – „Хиландарска повеља“ Стефана Првовенчаног) и Свети Сава, осећајући да је он неопходна подршка православљу, што се слободно може сматрати првим националним програмом у свету. Програм су наставили потоњи Немањићи, а за њима и сав српски народ независно од тога што се тај програм тада није звао србијанство – то име му је, као што рекосмо, осветлио Љубомир Мицић дубоко проникавши у његову тајну – али је тај програм суштински постојао, као програм о стварању Србије, или боље речено о осмишљавању свих могућих српских заједница, и као круну и саме државе.

Србијанство, према томе, никако не треба, ни данас, изводити из имена тренутно постојеће Србије, јер србијанство претходи Србији, оно ствара Србију и то као неопходну и успут моћну подлогу свесрпске егзистенције. Србијанство је одлика свих Срба, оно је програм који се зачиње у главама трезвених, Богом надахнутих Срба, којим се одређује српски циљ и начини његовог остварења кроз уређивање државе. (Уверили смо се да ни многи тумачи Љубомира Мицића нису схватили његову изузетну интерпретацију ове идеје). Становници такве државе природно се зову Срби. Тада бисмо могли придеве „српски, српска, српско“ свуда да употребљавамо: српска војска, српска телевизија, српска држава, српски народ, српска политика, српско законодавство, српска престоница... да из центра српства ширимо српство, а други нека то тумаче како хоће. А ако би нас ти други именовали именицом Србијанци као и придевима „србијански, србијанска, србијанско“ само би нам ишли на руку активирајући још више наш програм. Битно је да ми први схватимо да смо Срби по нацији и србијанци по опредељењу и да се тако осећамо. Та ствар је у нашим рукама.

Ако овако сагледамо и сами поставимо ствари, у чему не видимо никакву неисправност, онда омогућавамо деловање стварног српског програма, а избегавамо идеолошке забуне и његово блокирање. Сами смо дужни да схватимо и свима покажемо право значење појма србијанство и да се из њега напајамо невероватном, скоро неограниченом снагом. Најбитније је, дакле, да ми први схватимо да се појам србијанство не зачиње и не затвара унутар граница постојеће неосмишљене Србије,него се ствара и осмишљава у српском народу као идеја о непрекидном стварању, развијању и усавршавању (украшавању) изворно српске државе.

Нажалост, пошто ми сами, да ли из површности или тенденциозно, упорно истичемо аустроуграску дефиницију србијанства и сагледавамо је искључиво из угла западне теорије, аутоматски смо блокирали сваку могућност промишљања о својој будућности и укочили сопствени развој и напредак. Ово је учинило да су Срби политички и културно потпуно паралисани последњих сто и више година, јер са овако погрешним схватањем србијанства, односно свог суштинског бића, остали смо без те основне, покретачке, изворне српске идеје и искристалисаног циља, као и без идеолошког правца и државне стратегије.

Без правилно постављеног појма србијанство, ми не можемо да стварамо српску државу. Са погрешним схватањем појма србијанство државу нам подмећу други, како ко стигне, увек трошећи наш људски потенцијал. Док не преиначимо ову језичку баријеру ми не можемо да се померимо ни корак у добром смеру.

Да ли је могуће да је само погрешно схватање једног појма условило такве катастрофалне штете по Србе, и да би само исправљање значења могло да покрене и проузрокује суштинске промене у схватању Срба? Могло би, наравно, јер би правилно схватање значења, Србе вратило самима себи и свом бићу, свом великом потенцијалу (упоредити шта је о србијанству писао Љубомир Мицић) и одблокирало српску мисао и отклонило моралну, културну и политичку дезоријентисаност.

Зато је на нама да се упрегнемо да што више откривамо тајну са тако дубоког термина као што је србијанство. Јер србијанство је осмишљавање и оспољавање унутарње жеље Срба за сопственом државом уређеном на принципима правде и човечности. Политички артикулисано, оно би било једно несебично, самопрегорно, непрестано стварање, изграђивање и усавршавање српске државе као места за ближње и све добронамерне људе.

Добра околност (по некима је то тежа околност) је што се србијанство остварује на личном плану, у сваком поједином срцу свих Срба, а подразумева се и српских пријатеља и свих који подржавају ову идеју. Да би се остварило политичко артикулисање ових српских појединачних тежњи неопходно је дубоко понирање у сопствену душу. А то је оно што нам је и најнеопходније. То би био аутентични српски пут.

Зато и сматрамо да већ само исправно представљање и схватање овог појма као свевременог српског националног програма, јесте кључ у решевању српског Гордијевог чвора и почетак новог, старог српског сјаја.                                              

Драган Марјановић, Бобан Васиљевић

Poslednji put izmenjenoсубота, 11 август 2018 08:40
Više iz ove kategorije « НА ПРЕЛОМУ
nazad na vrh
Irish bookie Coral cbetting.co.uk location at United Kingdom

Категорије

Линкови

Локалне вести

Алати

О нама

Пратите нас

List with onlain bookmakersGBETTING