Menu
Драган Марјановић: Србијанство и Косово

Драган Марјановић: Србијанство и Ко…

Како, гледано идејом срби...

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА О СРБИЈАНСТВУ

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА …

Појам „србијанство“ се ко...

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВО ЧУВАМО ?! (ИЛИ – МОЋ СИМБОЛА)

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВ…

Беше ли да је неко најављ...

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИКА ТВАРИ ИЛИ ЕВОЛУЦИЈА

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИК…

„И зато ће им Бог послати...

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Иван Гундулић, вредан 5...

Радован Дамјановић : Срби су најстарији народ и лингвистика то доказује!

Радован Дамјановић : Срби су најста…

Гост емисије "Интервју" б...

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ?

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ…

Времена су уистину тешка,...

666

666

Чудан, али врло јасан зна...

Весна Веизовић: Кад материја поједе дух у души остаје амбис или како гинемо у информацином рату

Весна Веизовић: Кад материја поједе…

Св. Пајсије Светогорац: „...

Ђорђе Ивковић: А ВЕТРОГОЊЕ ЈЕДВА ДОЧЕКАЛИ

Ђорђе Ивковић: А ВЕТРОГОЊЕ ЈЕДВА ДО…

Што виси капија? Где вам ...

Prev Next

Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета

Јаук српске мајке Данила Милинчића са распетог КосМета

Четири године након јула 1995. (како каже спикер на почетку филма) Четврти канал британске националне телевизије ББЦ (BBCCanalFour) је направио и приказао документарни филм о Сребреници под насловом “Плач из гроба“(“CryfromtheGrave”). Филм је у трајању од једног часа и 44 минута, а почиње и врти се око злосрећне судбине једне од сребреничких мајки које су изгубиле синове или/и мужеве јула 1995. г. након уласка Војске Републике Српске у овај источнобосански градић. Мајка Салиха Османовић тугује за својим синовима и супругом док се истовремено из њихових неидентификованих гробова наводно чује плач. Један од синова је погинуо од “четничке” гранате неколико дана пре “ослобођења” Сребренице од стране ђенерала Ратка Младића, а други син Нермин заједно са Салихиним супругом Рамом је “нестао” након 11. јула 1995. г. када су “четници” ушли у Сребреницу. То је укратко фабула овог британског документарног филма у коме се само кроз маглу спомињу крвави пирови муслиманских бојовника Насера Орића у околини Сребренице пре 11. јула 1995. г., али се не чује ни један једини гробни плач закланих Срба из Братунца или Кравице.[1] Случај Сребренице из јула 1995. г. је америчкој администрацији у то време, по речима првог и тадашњег америчког амбасадора у Загребу Питера Галбрајта, послужио као директан повод (читај изговор) за давање зеленог светла Туђмановом режиму у Загребу да изврши етничко чишћење на простору Републике Српске Крајине[2] која је након тзв. војно-редарствене операције “Олуја” са почетка августа месеца 1995. г. и ликвидирана као држава, а њена територија реинтегрисана у састав Броз-Туђманове Велике Хрватске. Остаје нејасно зашто по тој истој логици та иста америчка администрација није одобрила Младићево ослобађање Сребренице након покоља у неколико таласа више од 3.200 српских цивила у њеној околини од стране муслиманског крвника Насера Орића и његових џихад бојовника у периоду 1992. г.1995. г.[3]

Не улазећи овом приликом у случај Сребреница, Братунац, Кравица, Поточари... из 1992. г − 1995. г.[4] скренули бисмо пажњу британској националној телевизији на (бар) један хронолошко старији плач-јаук и то са Косова и Метохије, а то је јаук Српкиње Данице, мајке Данила Милинчића, још од 2. јуна 1982. г. – дакле читавих 13 година пре лелека и плача муслиманске мајке Салихе Османовић и то у време када нико није знао ни за Аркана, ни за Шешеља, ни за Младића, ни за Караџића (Радована) нити за Милошевића (ниједан од споменутих није рођен у Србији).

Косово и Метохија 2. јуна 1982. г. У оквиру редовних сезонских пољских радова на њиви се налазе 22-шњи син Данило Милинчић и његова мајка Даница из села Самодреже код Вучитрна. Село Самодрежа ће, иначе, остати у вечно неизбрисивој српској националној самосвести јер је у локалној цркви српска војска пред Косовски бој 15./28. јуна 1389. г. примила причешће, без обзира што је та иста црква данас претворена од стране локалних Шиптара у јавни WC и ђубришни отпад. Елем, тог 2. јуна 1982. г. (четири године пре фамозног “Меморандума САНУ”) Данило је уочио стоку суседа Шиптара на својој сопственој њиви и замолио шиптарског чобана да истера стоку са туђег имања (за овакве својинске прекршаје се у Европи плаћају дебеле новчане казне). Међутим, оно што се након ове рационалне молбе догађа је у ствари права слика (не)прилика на титоистичком КосМету: чобанинов отац, сусед Мухамед (Мујо) Ферати са синовцем и сестрићем долази сав бесан на место догађања и заједно са сином чобанином физички се обрачунавају са Данилом. Дакле четири на једног. У исти тај мах неколицина других Шиптара мирно посматра обрачун без видљиве намере да интервенишу и спрече најгоре. Четворица већ споменутих Шиптара без већих физичких потешкоћа успевају да баце на земљу Данила Милинчића коме у помоћ притрчава једина заинтересована и вољна страна да помогне – рођена мајка Даница. У сценарију најбољих америчких вестерн филмова са Гари Купером и Џон Вејном отац Мујо Ферат вади револвер и устрељује Данила у мајчином наручју рањавајући при том и саму мајку Даницу у раме. Оно што следи након овог неравноправног обрачуна код “О.К. корала” на КосМету је локална варијанта вестернизације Балкана из 19.-ог столећа: док мајка Даница јауче над умореним сином убица Шиптар гласно понавља суштину авнојевског КосМета и остатка СФРЈ: ”Кукај, српску ти мајку јебем. Ово није српска земља, већ Енвера Хоџе. Ја имам још десет мушких глава у кући!“[5]

Праву слику “братствојединственичког” КосМета Боре и Рамиза након Брионског пленума 1966. г. упечатљиво осликава управо сам случај Мује Ферата који је те 1982. г. у тренутку вршења гнусног криминалног акта над Данилом Милинчићем имао 40 година, али је већ тада, иако у пуној радној снази, здрав и прав, био у регуларно добијеној пензији од стране титоистичке СФРЈ. По ком основу је пензионисан вероватно није јасно ни Фадиљу Хоџи, али остаје чињеница да је био из емигрантске породице из Албаније (исто као и сам Фадиљ Хоџа). Дакле, шиптарски емигрант из друге државе (Албаније) који се населио у суседној држави ради бољег живота још у првој емигрантској генерацији са пиштољем у руци упереног у староседелачку фамилију врши насилну трансформацију власничких односа и то у туђој држави! Замислите сличну ситуацију да неки турски гастарбајтер из неког села у централној Малој Азији убије власника земље Немца у Баварској, а његовој мајци на њеном рођеном имању са пиштољем у руци каже да та земља није немачка већ турска (тј. да припада земљи Кемала Ататурка)! Међутим, пресвојинизација власничких тапија на КосМету почиње још пре Брионског пленума, а доказ је зла судбина оца убијеног Данила Милинчића који је исто тако убијен када му је син био беба године 1960. Од тада на породицу Милинчић се врше притисци од стране суседа Шиптара да им се прода земља или ће са ње бити истерани кад-тад.

Након убиства Данила Милинчића 2. јуна 1982. г. на сцену ступа спровођење авнојевске политике ”Слаба Србија – јака Југославија“ (а најјаче Словенија и Хрватска) исто као и у нешто каснијем случају са Ђорђем Мартиновићем коме су Шиптари угурали пивску боцу (с данцетом нагоре) у дебело црево на његовој рођеној њиви на КосМету. У случају Данила Милинчића јавни тужилац је званично оквалификовао Данилово убиство као “убиство из непријатељских побуда према СФРЈ, извршено и из непријатељских и ниских побуда са умишљајем”. Дакле, након оваквог званичног става јавног тужиоца у једној нормално-правној држави се да очекивати да ће и судски и полицијски органи реаговати у складу са изнетим закључком јавног тужиоца. Међутим, обзиром да на КосМету одавно влада верификовани закон Дивљег запада Шиптара Леке Дукађина легализован Уставом из 1974. г. (када је само легализовано defacto стање живљења и иживљавања шиптарских фисова по неписаним традиционалним обичајима још од пре Брионског пленума), и обзиром да ова само формално покрајина Републике Србије, а у ствари саставни део суседне Албаније Енвера Хоџе (на шта је скренуо пажњу и Мујо Ферат мајци Даници), логично је да се догодило управо оно што се само неколико година касније десило и у ”Случају Мартиновић против боце“ јер на сцену ступа партијска сила, моћ и идеологија против самог записаног и верификованог закона. Наиме, као што су власти Сједињених Каубојских Држава у 19.-ом столећу сукцесивно и легално дозвољавале америчким колонистима да по принципу “ко пре до девојке његова девојка” обележе међе својих нових ранчева на Дивљем западу (западно од Апалачких планина) и то на туђој земљи и након тога ту отимачину легализовали тапијама у катастарским књигама, тако и те 1982. г., али на косметском шиптарском Дивљем истоку у јавности иступа члан Председништва СФРЈ Фадиљ Хоџа (каснији Председник председништва СФРЈ за кога се тек након једногодишњег председничког мандата утврдило да никада није имао држављанство државе чији је Председник председништва био). Фадиљ Хоџа, уједно и шеф филијале југословенске комунистичке партије за КосМет, наиме, износи тврдњу и то пред највишим државним руководиоцима да “два недавна убиства у Самодрежи и Мећи код Ђаковице немају политички карактер” (ваљда су почињена из побуда јавне рекреације или популарисања спортско-стрељачких олимпијских активности). У сваком случају, као директна последица најдиректнијег уплитања једнопартијске политике у делатност правосудних органа, Окружни суд у Титовој/Косовској Митровици одбија гореспоменуту квалификацију јавног тужиоца, а на овакво политикантско замешатељство нико од надлежних органа не реагује и то ради мира у кући, а на основу смерница Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу у ноћи 28./29. новембра 1943. г. (да се потсетимо да на овом илегалном ноћном заседању није било представника из Србије).

Судски поступак против убице Мује Ферата је на крају крајева у самој судници суда вођен као типичан случај нерашчишћених балканских међусуседских рачуна и односа типа “твоја ограда је три сантиметра у мојој њиви” или ”крошња твоје шљиве се надвила над мојом ливадом“ да не спомињемо овце и кокошке које су ушле у суседну авлију. Ипак, праву слику и (не)прилику Боре и Рамиза приказује не судница већ улица испред зграде суда у коме се води парница, а на којој се свакодневно налази неколико стотина Шиптара који псују, пљују и јавно прете обема и мајци Данила Милинчића и његовој супрузи-удовици Радмили да ће да и оне прођу као и Данило. На крају судског процеса сама оптужница је била и написана и јавно саопштена на шиптарском језику исто као и изјаве сведока (иако је по важећем Уставу Републике Србије из 1974. г. на њеној територији службени језик био српскохрватски), дакле на језику извршитеља злочина, а текст Оптужнице нису разумеле ни мајка ни супруга устрељеног Данила. Тек је нешто мало текста преведено на српскохрватски на захтев адвоката Милинчићевих (замислите судску парницу у Минхену између гастарбајтера Турчина и домаћег Немца која се води на турском језику, а стенографске белешке се воде на арапском писму!).

Ова тужна прича једне мајке Српкиње са КосМета читаву деценију и по пре уласка Војске Републике Српске у Сребреницу се завршава тако што услед свакодневних притисака непознатих људи снаха Радмила са двоје деце, од којих је једно рођено након убиства оца Данила, одлази у Косово Поље где се запошљава као учитељица иако је била средњошколски професор, а мајку Даницу исти ти непознати људи и даље узнемиравају и дању и ноћу филозофијом да то није њена већ шиптарска земља (Енвера Хоџе) и да са ње треба (мора) да оде. На крају је мајка Даница решила да прода породично имање, међутим временске (не)прилике су се у међувремену толико измениле да истеривачи више нису хтели ни да купе земљу говорећи да је и овако и онако то имање њихово и да га мајка Даница никоме не сме да прода!

Надамо се да ће јаук мајке и супруге-удовице Данила Милинчића некако доспети и до Лондона и до било ког канала британске националне телевизије. У међувремену, свет ће и даље да гледа и слуша само плач из гроба најмилијих мајке Салихе Османовић. На крају, “Ко је чуо глас Данилове мајке Данице, заувек га је запамтио. Био је то очајни крик сиње кукавице који је преко радио-таласа допирао до срца. ‘Убише ми сина Данила, кукала је мајка Даница Милинчић и молила: ‘Не дајте, браћо, да ми убију и другог’”.[6]

Владислав Б. Сотировић

www.sotirovic.eu

© 2015 Vladislav B. Sotirovic


[1] Читав филм се може погледати на овом линку: http://www.youtube.com/watch?v=Fliw801iX84.

[2] Парафразирање Галбрајтовог интервјуа за хрватски Nedeljnik можете прочитати на овом линку: http://www.nspm.rs/hronika/piter-galbrajt-qolujuq-smo-dozvolili-zbog-srebrenice.html.

[3] Потпуно другачију и много више истинитију слику о сребреничком случају даје норвешки документарни филм о тим догађајима у јулу 1995. г. под насловом “Сребреница – Издани град”. Филм пружареалнију слику о бошњачко-муслиманским војним формацијама у Сребреници и Сарајеву као и о судбини српских цивила у Сарајеву, Сребреници и околини Сребренице. Филм је норвешке производње, а први пут је приказан у лето 2011. г. у Шведској и Норвешкој. Језици су енглески и српски. Читав филм се може погледати на овом линку: http://www.youtube.com/watch?v=FvqHWS_4AuM.

[4] Да Питер Галбрајт у наведеном интрвјуу једноставно лаже говори и неоспорна чињеница да је УНПРОФОР у Републици Српској Крајини 4. јула 1995. г. упозорио на гомилање хрватске војске на личком и далматинском ратишту. Хрватска војска се тада увелико концентрисала и на планини Динари. У општини Двор је стога било проглашено ратно стање, а поводом очигледних припрема Загреба да војним средствима окупира РСК заказана је и седница Народне скупштине Републике Српске Крајине у Мирковцима. Јасно је да се Хрватска операционо припремала за “Олују” читавих месец дана од 4. јула до 4. августа 1995. г. када су хрватске оружане снаге у 5 часова ујутру напале територију Републике Српске Крајине. Дакле, операционе припреме за чишћење Крајине од Срба су отпочеле 4. јула 1995. г., а Војска Републике Српске је ушла у Сребреницу недељу дана касније -  11. јула 1995. г. Да не спомињемо операцију “Бљесак” од 1. маја 1995. г. којом је хрватска војска заједно са редарственицима од Срба очистила Западну Славонију – дакле читава два и по месеца пре случаја Сребренице (хронологију догађаја у Републици Српској Крајини видети у: Вељко Ђурић Мишина (уредник), Република Српска Крајина. Десет година послије, Београд: “Добра воља” Београд, 2005, стр. 1349).    

[5] Мирко Чупић, Отета земља: Косово и Метохија (злочини, прогони, отпори...), Београд: НОЛИТ, 2006, стр. 138.

[6] Јеврем Дамњановић, „Косовска голгота. Специјално издање 7“, Политика Intervju, Београд: 22. октобар 1988, стр. 51.

Poslednji put izmenjenoсубота, 07 фебруар 2015 21:31
nazad na vrh
Irish bookie Coral cbetting.co.uk location at United Kingdom

Категорије

Линкови

Локалне вести

Алати

О нама

Пратите нас

List with onlain bookmakersGBETTING