Menu
Драган Марјановић: Србијанство и Косово

Драган Марјановић: Србијанство и Ко…

Како, гледано идејом срби...

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА О СРБИЈАНСТВУ

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА …

Појам „србијанство“ се ко...

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВО ЧУВАМО ?! (ИЛИ – МОЋ СИМБОЛА)

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВ…

Беше ли да је неко најављ...

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИКА ТВАРИ ИЛИ ЕВОЛУЦИЈА

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИК…

„И зато ће им Бог послати...

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Иван Гундулић, вредан 5...

Радован Дамјановић : Срби су најстарији народ и лингвистика то доказује!

Радован Дамјановић : Срби су најста…

Гост емисије "Интервју" б...

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ?

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ…

Времена су уистину тешка,...

666

666

Чудан, али врло јасан зна...

Весна Веизовић: Кад материја поједе дух у души остаје амбис или како гинемо у информацином рату

Весна Веизовић: Кад материја поједе…

Св. Пајсије Светогорац: „...

Ђорђе Ивковић: А ВЕТРОГОЊЕ ЈЕДВА ДОЧЕКАЛИ

Ђорђе Ивковић: А ВЕТРОГОЊЕ ЈЕДВА ДО…

Што виси капија? Где вам ...

Prev Next

О НЕОЛИБЕРАЛНОМ АНАЛИТИЧКОМ МЕТОДУ: Супериорност логике и конструкта над емпиријом

О НЕОЛИБЕРАЛНОМ АНАЛИТИЧКОМ МЕТОДУ: Супериорност логике и конструкта над емпиријом

(Текст је написан за научни скуп Академије економских наука који је одржан 04. новембра  2016. у Београду на тему “Наши научни спорови – Велике алтернативе у изградњи институционалног поретка”)


У своја два текста, припремљена за научне скупове које организује Академија економских наука, Љубомир Маџар је између осталог и осталих, критиковао и мене и моје ставове изнете у три рада[1].
Текст који следи је похвала Маџаревом делу и његовом моћном аналитичком и полемичком методу. Маџар је у мојим радовима нашао толико грешака, нетачности и нелогичности да у овом тексту нећу успети да их све покајнички набројим.
1. О ТЕМЕЉНОСТИ АНАЛИЗЕ И КВАНТИТЕТУ КОЈИ ПРЕЛАЗИ У КВАЛИТЕТ
Маџар је свој рад „Мој обрачун с њима: пошаст претераног државног интервенисања“ (Маџар 2014 )[2] припремио за скуп који је одржан 20. марта 2015. на Економском факултету у Београду на тему Либералне и комунитарне опције у институционалној изградњи и економској политици. Приложени рад (без додатака) има 252. густо куцане стране (без прореда) и 146.082 речи. Комплетна верзија рада, са свим додацима има импресивних 331 страну и 193.828 речи[3]. (Понегде у тексту сам овај рад називао и дужим радом.)
Темељност рада се још боље сагледава када се упореди рецимо, са чувеним Кејнзовим делом „Општа теорија запослености, камате и новца“ које броји око 126.000 речи. Још важније, Маџар своје текстове не оптерећује емпиријом, графицима, табелама, нити каквим другим јефтиним демонстрацијама егзактности које непотребно троше простор и деконцентришу читаоца.
Само сажетак[4] Маџаревог поменутог рада има 34 стране и 21.007 речи и илустрације ради, троструко је дужи од мог рада (Катић 2014) писаног за исти скуп који садржи приближно скромних 6.600 речи. Маџар само у сажетку три пута више каже но ја у целом раду.
О озбиљности и аналитичности Маџаревог приступа још јасније говори чињеница да је он на критику мојих текстова утрошио нешто преко 20.000 речи. Две Маџареве критике су дуже од сва три моја (критикована) рада, која заједно имају око 17.600 речи.
Свој дужи рад (Маџар 2014), Маџар започиње медитацијама о Крлежи и сукобу на књижевној левици и на то троши 16 страна и 9.955 речи. Медитације о сукобу на књижевној левици су за око 3.000 речи дуже од мог рада (Катић 2014) у коме се бавим либерализмом, комунитаризмом и српским економистима.
Други Маџарев рад „Либерали и они други: алтернатива која то није“ (Маџар 2016)[5] је по обиму нешто скромнији, готово уздржан и има свега 119 страна и 68.902 речи. (Понегде у тексту сам овај рад називао и краћим радом.)
Овај рад је, поређења ради, једва нешто дужи (за само 10.000 речи) од познатог извештаја
„The Growth Report: Strategies for Sustained Growth and Inclusive Development” који је сачинила Commission on growth and development[6]. (На овај извештај ћу се вратити још једном.)
Навикнут на дуге текстове, поштовалац Маџаревог дела се овога пута осећа помало ускраћеним. Признајем да ме је и наслов рада помало разочарао.
Очекивао сам да ће нови текст носити ефектнији наслов, на пример, „Философија економске паланке“, или бар „Час анатомије“ и да ће почети дугим и функционалним уводом у коме би Маџар овога пута себе упоредио са Радомиром Константиновићем или Данилом Кишом. Надам се да ће ову моју добронамерну сугестију Маџар усвојити првом наредном приликом.
Превелика економичност у коришћењу простора као и наслов су уједно и једине замерке краћем Маџаревом раду.
Маџарев краћи рад приложен је поводом предстојећег скупа који би требало да буде одржан 04. новембра 2016. под насловом Наши научни спорови: велике алтернативе у изградњи институционалног поретка. (Читалац ће приметити да се први и други научни скуп значајно тематски разликују, те да овде није реч о понављању истог.)
У дужем раду (Маџар 2014) Маџар се темељно обрачунава са „њима“, док се у краћем раду (Маџар 2016) он обрачунава са „оним другима“, такође темељно. У оба рада реч је о истим људима које Маџар поименце критикује[7].
Значај Маџаревих радова се још јасније види када се они ставе у шири контекст. Западни економисти који доминирају глобалном академском сценом обично пишу радове који су око 3 до 7 пута краћи од Маџаревог краћег рада. У односу на Маџареве радове то делује крајње бледо и недоречено и није чудо да је западна економска мисао у стању дубоке кризе, за разлику од домаће која цвета.
Маџарево писање је и по дужини и по стилу романескно и не подлеже класичним категоризацијама. Овде можда није на одмет унети неку нову категоризацију радова као, рецимо „економски роман-река“ или, обзиром на нешто слободнију и лабавију структуру Маџаревих радова, „економски роман тока свести“.
2. УСАМЉЕНИ СУ ХРАБРИ …
Маџарев први текст носи наслов „Мој обрачун с њима“. То реферисање на Крлежу указује на сличност две судбине. Оно што је Крлежа представљао у југословенском књижевном и интелектуалном простору, Маџар представља у економском, и не само економском простору Србије.
Чињеница је да је Маџар усамљени појединац који се бори против навале агресивних антинеолиберала. Таква позиција носи висок ризик, а њена одбрана захтева велику храброст, чак већу од оне која је била потребна за одбрану марксизма у време социјализма. Да би се разумела храброст и усамљеност Маџара, треба погледати другу, противничку страну.
Маџар каже:
„Антилиберала у Србији никада није мањкало; била је то бројна и репродуктивно потентна врста. Биће да је та њихова бројност и склоност ка брзом мултипликовању повезана са околношћу да је у Србији сила и принуда, коју увек омогућава и обезбеђује држава, одувек била лакши и сигурнији пут ка моћи, утицају, богатству и другим животним дезидератима него што је то био случај са тржиштем. Увек је било мало оних који су се окретали његовој захтевној компетитивности и ризицима од којих ретко да престају а никад не изостају мучне главобоље.“(Маџар 2016)
Ко може боље сведочити о захтевној компетитивности тржишта, о ризицима и мучним главобољама, од српске неолибералне елите која је цео живот провела изложена тржишту и ризику? Све и да није била изложена тржишту, била је изложена ризику. Сам чин преласка улице у Београду чин је велике храбрости, а нема неолиберала који се томе није изложио. О животу пуном ризика неолиберали зато сведоче сопственим судбинама.
Маџар је у праву и у Србији се ништа није променило ни до данас. Организовани у кланове, финансијски и медијски снажно подржани, присутни у свим државним структурама и иним синекурама, потентни антинеолиберали већ 16 година одлучујуће утичу на економску политику Србије. Они при томе снажно промовишу једни друге, идеолошки профилирају генерације студената, а кроз чланство у уређивачким одборима форсирају публиковање антинеолибералне литературе. Томе се једноставно морало стати на пут без обзира на ризике и цену.
Фигуративно речено, Маџар овде иде голим грудима на бајонете. Маџарево дело отуда није само манифестација дубоког знања и капацитета за велике синтезе, већ је и манифестација доследности и интегритета, дакле онога у чему Србија тако видљиво оскудева.
3. … АЛИ И ЗНАЊЕ И ОБРАЗОВАЊЕ СУ НА СТРАНИ ХРАБРИХ
У епиграфу свог текста (Маџар 2014), Маџар цитира реченицу Мирослава Прокопијевића и њоме индиректно објашњава саму суштину интелектуалне супериорности неолиберала:
“Људи оскудног знања никада неће бити за либерално схватање света, јер у таквом свету се пролази по резултатима, а не према дипломи, припадности клану или послушности.“
Откривши нам да је незнање сама суштина бића антинеолиберализма, Маџар, сада својим речима, даље појашњава:
„Пошто се нису довољно удубили у огромну, рекло би се скоро бескрајну литературу о либерализму, код њих се није појавио онај типични императив тачног поимања који неизбежно следи из темељног познавања неке ствари.“(Маџар 2014)
Готово да би се ту могло и стати. Све заблуде антинеолиберала проистичу пре свега из непознавања готово космички бескрајне литературе о либерализму, па су стога они ускраћени за типични императив. (Читалац ће овде можда наслутити и суптилно, асоцијативно кокетирање са Кантовим категоричким императивом.) А када императива нема, остаје само организовање у кланове, тако типично за антинеолиберале.
На први поглед може изгледати да је јако тешко да се утоне у либерални бескрај. Али, ако су неолиберали могли да утону у бескрај и да из њега изроне са типичним императивом, шта спречава антинеолиберале да учине исто? Шта, осим лењости?
4. О КАТИЋУ КАО АГИТПРОПОВЦУ И О МАЏАРЕВОМ ПУТУ ЗА ДАМАСК
У својој критици мене, Маџар између осталог пише:
„У својој објави ренесансе кејнзијанизма и општег окретања ка „спасоносној“ државној интервенцији Катић је на неки начин заводљив и опасан. Ствари које су нетачне он формулише са таквом тврдоћом и уверљивошћу да слабије обавештени читаоци малтене морају да му поверују. Најискреније, призвао ми је у сећање руководиоце агитпропа добрим делом одумрлих комунистичких партија, поготово из периода њихове владавине, који су пламеним речима знали да формулишу марксистичке и друге класно обојене пропозиције, да пук безмало није ни могао да их не узме озбиљно и поверује им. Такви су ми из основа преокренули слику света и учинили да добру трећину живота проведем са вером у марксистичку химеру.“ (Маџар 2014)
Оставимо по страни што у мом тексту (Катић 2013) нема објаве ренесансе кејнзијанства, већ пише сасвим супротно:
“Иако се данас често сугерира како је антикризна политика развијених држава последњих година кејнзијанска, то је далеко од истине, то је и нефер подметање кукавичијег јајета Кеyнесу. Покушаји санирања ове економске кризе врше се пре свега монетарном експанзијом, по моделу који базира на Фриедмановој анализи кризе из 1929. године” (Катић 2013).
(У духу свог романескног начина писања и анализе, Маџар моје текстове не интерпретира на бази онога што у њима пише, већ он често улази и у дубље слојеве моје подсвести.)
Посветимо се овде исповедној искрености Маџара. Он нам открива да је добру трећину живота провео у идеолошкој заблуди и то не кривицом свог „пучког“ поводљивог карактера, већ кривицом људи са кожним качкетима … на које га и ја подсећам.
Не знамо када и каквом приликом је Маџар чуо глас одозго, и шта је довело до радикалног преумљења човека који је до тада каријеру градио на планирању привредног развоја. То на крају није ни важно – ако је Савле мога постати Павле, зашто један планер привредног развоја не може постати огорчени противник државе и планирања? Коначно, тај исти глас су чули и други заклети комунисти и марксисти, па су стару веру заменили новом неолибералном, дакако бољом.
Овде долазимо и до важног увида којим се може објаснити аверзија неолиберала према држави и јавној потрошњи. Побуна неолиберала против државе и њене неодговорности је побуна инсајдера. Шта рећи о држави која је трошила новац на студијска путовања, стипендије, плате и станове оних, који су деценијама студентима проповедали небулозе о планирању привредног развоја или о врлинама социјализма? Има ли поузданијих сведока те инхерентне неодговорности државе од оних који су државни новац трошили? Они сопственим животима и судбинама сведоче о томе. Тај дубоки, непосредни и аутентични увид уткан је у саме темеље неолибералне критике државе у Србији.
5. О ОДНОСУ ПРЕМА ММФ-у И МЕЂУНАРОДНИМ ФИНАНСИЈСКИМ ИНСТИТУЦИЈАМА
У свом тексту (Катић 2014) сам критички помињао ММФ:
„ … од основне чињенице се не може побећи – Србија је под пуним економским старатељством ММФ-а и присиљена је на његову горку медицину, најгорчу од када са ММФ-ом сарађује.
Критиковао сам и економисте који се увек слажу са странцима:
„Другу групу економиста чине поклоници ММФ-а, УСАИД-а, Светске банке, итд., који у овим и сличним институцијама виде носиоце свеколике економске мудрости. Ови економиста попуњавају сва кључна саветничка, а често и министарска места, њихов задатак је да промовишу и спроводе политику иностраних институција, да говоре о нужности и непогрешивости политике која увек и свуда инсистира на малој држави, на приватизацији, на либерализацији и привлачењу страних инвестиција. Ставови ових економиста су мање општи, али су редуцирани – смањити јавну потрошњу и јавни дуг, уравнотежити буџет, смањити субвенције, продати јавна предузећа и … и даље нема.“
Осврћући се на те моје ставове, Маџар у свом краћем раду указује на још једно велико неслагање:
„Дубоко се и далекосежно Катић и ја разликујемо кад је реч о утицају међународних финансијских организација на економску политику ове земље. Он сматра да нас те организације потискују у понижавајући и (вероватно) експлоатацијом оптерећени колонијални статус, а је имам дијаметрално супротно, не тек донекле различито уверење. Најпре, ко год се лати било какве сарадње са Србијом, не може се овајдити. Ко хоће да оствари неку значајнију корист морао би да се окрене експлоатацији неке мало богатије земље. Импоссибиле ест нудо вестимента детрахере. Ако ишта, ММФ, а донекле и Светска банка уз њега, чували су нас од нас самих. Најздравију фискалну политику водили смо кад смо били под надзором ММФ-а. Ја се бојим од зла домаћега, нико не може тако темељно да нас урнише као наше политичке странке са својим вајним политичарима. Без повремене контроле ММФ-а појели бисмо своје властите уши.“(Маџар 2016)
Маџар се супротставља мојој тези да смо у колонијалном статусу и он, чини се, верује да су међународне финансијске институције инструмент добра, а не оруђе колонизације.
Истовремено, и све стране компаније и банке које у Србији послују, по свој прилици раде на своју штету. Овде Маџар ефектно поентира: „ ко год се лати било какве сарадње са Србијом, не може се овајдити“, а потом исказ емпиријски појачава латинском изреком да се не може скинути одећа са голог човека. Иако Маџар то не каже експлицитно, може се наслутити да је овде реч о милосрђу странаца које је уткано у нови глобални поредак.
6. О ДУБОКОМ ПОЗНАВАЊУ ГЛОБАЛНИХ РАЗВОЈНИХ МОДЕЛА И СНАЗИ ЧИЊЕНИЦА
У свом раду, Маџар демонстрира и сјајно познавање глобалних модела развоја.
6.1 Пример Јужне Кореје
Ево како Маџар објашњава саму суштину познатог модела Јужне Кореје:
„Филозофирајућа“ наука може помоћи да друштво коначно увиди да нова радна места и толико потребан преокрет у трендовима БДП могу да му осигурају само, што јачи и успешнији, пословни људи, укључујући пре свега тзв. „тајкуне“, при чему држава може да буде корисна само у мери у којој те „тајкуне“ подржи и охрабри и са њима нађе заједнички језик,прилагођавајући се, баш као и у Ј. Кореји, њиховим потребама и развојним аспирацијама.“(Маџар 2016)
Иако је, сигуран сам, прочитао и добро проучио литературу која се бави успоном Јужне Кореје и која тврди супротно ономе што Маџар наводи, Маџар се овде, бар судећи по цитираној литератури, ослања на домаћи рад „Феномен Јужне Кореје“, Милоја Поповића из 1990.
Спадам у оне економисте који су веровали да је модел богаћења јужнокорејских тајкуна, све до диктатуре генерала Парка, почивао на корупцији и на пљачкању сопствене државе. Мислио сам да су тим правцем ишле „потребе и развојне аспирације“ пословне елите, будући да је то увек најкраћи пут до богатства. О овој теми сам писао у тексту „Тајкуни и држава (кратка историјска лекција)“[8].
Сада, после овог Маџаревог објашњења, схватио сам да су „дебеле“ књиге[9] о Јужној Кореји пуне неистина и антинеолибералне пропаганде. Ево једног типичног пропагандистичког цитата о Јужној Кореји:
„ … the strategy was imposed by an authoritarian government. The planning bureau largely took over the entrepreneurial function. It dictated the direction and pace of industrial development, controlled and mobilized the required resources, and implemented its plans with an array of policy instruments which affected prices and profits … The government, through its elaborate economic planning and effective plan implementations, dominated the growth process. The chaebols were the key agents for carrying out these plans. It was said that the government played the role of chairman in Korea, Inc., while chaebols functioned as its production units.[10]”
Насео сам пропаганди верујући да је држава „прилагодила“ тајкуне својим развојним циљевима – Маџар ми је објаснио да је било обрнуто.
Све и да је то емпиријски тачно, не може бити логично да држава буде кључ развоја. Отуда и сав бесмисао у оксиморонским кованицама типа „state-led growth”, или “state-led development” или “developmental state” које се често срећу у економској литератури.
С правом је Маџар одбацио и ревизионистички извештај Светске банке из 1993. под насловом „The East Asian Miracle“[11], а поготово бесмислену тврдњу да се динамичан економски развој може постићи и у друштвима у којима је расподела дохотка уједначена :
“… as we noted above, they had rapid, sustained growth between 1960 and 1990. This in itself is unusual among developing economies; others have grown quickly for periods but not for decades at such high rates. The HPAEs [High Performing Asian Economies] are unique in that they combine this rapid, sustained growth with highly equal income distributions.” (страна 8.)
6.2 Primer Skandinavije
У свом тексту сам, критикујући Хајека, написао следеће:
„Хајековштина, као метода игнорисања стварности, може се најбоље илустровати кроз његов однос према социјалдемократији. Редистрибутивна социјална држава неминовно срља у тоталитаризам – уверен је Хајек. Ако је то тако, врата пакла би данас морала бити у Скандинавији, мрачном простору тоталитарног ужаса. Хајек неће признати да је погрешио, неће ревидирати ставове, па му једино преостаје да игнорише скандинавски модел, правећи се као да он ни не постоји. То исто слепило за стварност, када се стварност не уклапа у либерални скрипт, карактеристична је и за Хајекове следбенике.“(Катић 2014)
Овај пасус, чини се, послужио је Маџару не само да индиректно одбрани Хајека, већ и да зада страшан ударац скандинавској социјалдемократији од кога се она више не може опоравити. Маџар је знатно радикалнији и од познате Олсонове критике шведског модела[12]. Маџар каже:
„ … у својој социјалдемократској ушушканости, и скандинавске земље по својим перформансама налазе испод пожељног знатно вишег доступног нивоа: АЛ о Скандинавији пишу као да је ту достигнут некакав ниво блаженства понад кога нема куд да се иде.“(Маџар 2016)
Или:
„ Важнија од тога је чињеница да је садашњи високи ниво развијености ове скупине [скандинавских] земаља остварен не уз институције садашњег социјалдемократског опуштања које штити појединце и од већих ризика и знатнијих напора. Систем уз који се Скандинавија дигла на садашњи импресиван развојни ниво ни издалека не личи на економске институције које ову групу земаља карактеришу данас. Напротив, био је то „сурови“ систем чврстог везивања дистрибутивних учешћа и економских награда за производне доприносе, систем у коме се много радило, готово аскетски апстинирало од текуће потрошње и много ризиковало, уз исходе који привредним актерима често нису били по вољи. Другим речима, не може бити ни говора да би, нпр., Шведска са садашњим системом институција и политика икада остварила дивљења вредан привредни процват какав је забележила у својој даљој и дужој прошлости.“ (Маџар 2016)
Маџар овде користи нове, оригиналне, неортодоксне појмове – „пожељни“ и „знатно виши доступан ниво“ економских перформанси, па отуда закључује да социјалдемократске земље не могу до тога да добаце. Маџар не квантификује пожељне и доступне економске перформансе, али оне су егзактне и познате – то су оне перформансе које би се скандинавске државе досегле да, на своју несрећу, нису скренуле са либералног пута.
Како је реч о кратком тексту, Маџар не упоређује садашње и некадашње институције скандинавских држава, али објашњава да оне ни издалека нису сличне. Ако нешто ни издалека није слично, зашто би се прилазило ближе?
Маџар не даје ни компаративну историјску анализу стопа раста скандинавских држава, нити се позива на литературу и изворе када тврди да су се некада, вероватно када нису биле социјалдемократске, скандинавске државе много брже развијале. Никакви докази овде нису потребно, јер све и да емпирија није на Маџаревој страни, као што најчешће није, логика свакако јесте.
Државе се могу динамично развијати само када су либералне, а када су социјалдемократски распојасане, оне стагнирају и не досежу тај пожељан и знатно виши доступан ниво.
У свом тексту сам написао:
“Које то силе не дозвољавају да у дебатни простор уђу и друге идеје, попут социјалдемократских, на пример? Зашто се не проучавају дирижистички модели источне и југоисточне Азије, или послератни (дирижистички) француски модел, на пример? Зашто нико не помиње или не проучава развојни модел Финске, до њеног уласка у ЕУ? Готових рецепата наравно нема, модели се не могу тек тако преписивати, експериментисати се мора, али то се мора радити на бази много ширег опсега идеја и искустава од оног који нуди либерална мисао.”(Катић 2014)
Са овом бесмислено тврдом и искључивом тезом Маџар завршава у само једној реченици:
„Катић такође полаже велике наде у коришћење страних искустава, што ће у регистру антилибералних заблуда овде у најкраћем просто бити означено као АЗ ВИ.“ (Маџар 2016)
Маџар има регистар антилибералних заблуда, а ова моја заблуда је шеста по реду и отуда ознака АЗ ВИ. Ова заблуда је везана за „некритичко инсистирање на искуствима других земаља као могућем обрасцу за наступ и деловање наше државе.“
На основу мог горњег цитата потпуно је јасно да ја слепо срљам за туђим искуствима, али Маџар, због сажетости рада, нема простора да ми укаже на разлику између некритичког и критичког инсистирања на искуствима других.
Може ли се краће и ефектније побити моја теза? Може ли у једној краткој реченици бити више истине, но у овој Маџаревој? Може ли се простор у тексту користити економичније но што то ради Маџар? Не верујем!
Сумњајући да туђа искуства могу помоћи, Маџар и неолиберали игноришу налазе већ поменуте Спенсове комисије правећи се да тај извештај не постоји. Привидни парадокс је утолико већи, што је поменути извештај незаобилазан када су у питању модели и алтернативе привредног развоја.
Комисија за раст и развој је формирана 2006. године, с циљем да лидерима земаља у развоју понуди препоруке у вези са оптималном и одрживом стратегијом развоја. Комисији је председавао нобеловац Мајкл Спенс, а у њеном раду је поред 21 сталног члана из 18 земаља, учествовало још око 300 угледних стручњака који су проучили искуства и развојне моделе 13 економски најуспешнијих држава у последњих шест деценија.[13]
Овде долазимо до првог апсурда. Сва та сила имена, памети и искуства није успела да сачини извештај који би био дужи макар од Маџаревог краћег рада. Како ту нема квантитета, ту не може бити ни квалитета. При томе, у тој папазјанији емпирије, табела и графика, човек се изгуби.
И најважније, тај извештај и његови закључци, сва та искуства, трице и кучине, у судару су са елементарном логиком будући да негирају аксиом који каже да би се најбрже развијале земље које би следиле неолиберални скрипт. Сви ти радови су само део заблуда, или још горе, део глобалне антинеолибералне завере.
Харанга на неолиберале не престаје о чему сведочи и скорашњи памфлет ММФ-ових криптолевичара под насловом „Neoliberalism: Oversold? [14]Реч је, наравно, о клеветање без упоришта о чему јасно говори и упитник на крају наслова.
7. О КАТИЋЕВИМ КОНТРАДИКЦИЈАМА И НАИВНОСТИ
У тексту (Катић 2014) сам исказао скептицизам према политичкој филозофији као економском путоказу:
„Српска економска наука креће странпутицом када се окреће политичкој филозофији покушавајући у њој да пронађе инспирацију и решења за економску катастрофу коју Србија доживљава.
Економска наука има превише својих мука, превише дилема и нуди премало решења да би српски економисти себи могла дозволити луксуз губљења времена у схоластичким расправама.
На терену политичке филозофије нема ничег новог, ничега што не знамо већ деценијама, ничега што баца другачије светло и што данас може помоћи у конципирању економске политике.”
Маџар одмах уочава контрадикцију у мом тексту:
„Већ на самом почетку свог текста … Катић пада у очигледну контрадикцију. Уводно он констатује да је политичка филозофија јалова област и да је залудан сав труд посвећен разматрању тих изразито општих и апстрактних тема, а доцније се сам добрано упушта у исту материју и, штавише, излаже ставове које читалац може да прати са великим интересом (Ролс, Нозик, Хајек…). На ту „јалову“ филозофску материју утрошио је неких 6 од 14 страна, што ће рећи безмало половину (43%) свога текста, па је можда сама та чињеница довољна да се побије његова уводна тврдња“.(Маџар 2016)
Маџар је и овде, наравно, у праву. Уместо да у једној или две реченици саопштим да су економске расправе које у политичкој филозофији траже инспирацију јалове и бесмислене и да тако, по неолибералном методу, успоставим аксиом, ја губим време и трошим простор покушавајући да аргументујем зашто сам изашао са том помало радикалном тезом.
Шта је методолошки исправан пут, Маџар убедљиво демонстрира у само две реченице, једним другим поводом:
„Другим речима, ако је слобода највиши приоритет у скупу друштвених вредности, тада би једнако супериоран морао да буде и онај институционални модел у организовању друштва који слободу узима као централни усмеравајући елемент. Овим као да је аксиоматски доказана супериорност либералног поретка над разним варијантама комунитаризма.“(Маџар 2014)
Тачка, крај. Чему докази и теореме, када постоје аксиоми? Један од њих је, свакако, да је слобода највиши приоритет у скупу друштвених вредности и да стоји далеко изнад сигурности, социјалне хармоније, правде, па и живота самог.
Маџар критикује моју наивност исказану у следећем цитату:
“Нажалост, на медијски видљивој страни интелектуалног спектра, а само је он важан јер креира јавно мњење, стање је редовно. Нема употребљивих развојних идеја, нема ничега што би помогло да политичка елита можда промени смер и сама креира своју развојну политику.” (Катиц 2014)
Маџар са доста песничке слободе (ре)интерпретира моју тезу, па је чак и проширује:
„Даља грешка у Катићевом разматрању састоји се у тврђењу да би већи ангажман економске мисли знатније допринео превазилажењу постојеће економске кризе и лоцирању Србије на ефикасну и одрживу трајекторију привредног раста … Катићево игнорисање превласти политичке аритметике над економском рачуницом спада у категорију антилибералних заблуда“(Маџар 2016)
Другим речима, Маџар индиректно саопштава да економски скупови на којима се дебатује и за које се пишу радови, у ствари не служе ничему, јер их политика и онако неће узети у обзир.
Али, ако једнога дана политичка аритметика изгуби превласт у корист економске рачунице, Маџар нуди одговоре и решење:
„ За разлику од Катића, који излаз из кризе види у развијању и продубљивању економске анализе и трагању за неким друштвено целисходним решењима, ја сматрам да су битне детерминанте економског функционисања и развоја ван саме привреде, и то далеко ван привреде – у вредносним опредељењима друштва, у његовој колективној перцепцији националне судбине и битних чинилаца њеног еволуирања, историји, традицији и колективним сећањима, као и модалитетима реаговања на крупне промене и непредвидиве ударе у савременом свету.“ (Маџар 2016)
Ово је, бар из мог угла, најважнији закључак Маџареве анализе који остаје за вечност. Доћи ће дан, мора доћи, када ће политичка аритметика бити промењена. Ко тада буде на власти, са лакоћом ће моћи да операционализује упутство које Маџар даје, јер све је ту … осим економије.
У том једном пасусу је и најснажнији аргумент који обара моју тезу о безидејности српске економске мисли. Ту се јасно види колико сам погрешио када сам за домаће економисте написао (Катић 2014) да су рутинери и мајстори општих места, или да су идеолози који се не баве конкретним економским проблемима већ се баве теоријама и принципима.
8. О КАТИЋЕВОМ НЕПОЗНАВАЊУ ЛИБЕРАЛИЗМА …
У тексту (Катић 2014) сам написао:
“Либерализам је у академском смислу неухватљив појам, његов смисао и значење се мењају и кроз време и кроз географски простор и данас га је немогуће прецизно дефинисати. Не само да је тешко дефинисати шта се под либерализмом подразумева у широкој области политичке филозофије, већ је немогуће дефинисати и садржај либерализма на ужем, економском терену.
Ова идејна и појмовна конфузија у великој мери обесмишљава употребу појма либерализам у економској сфери. Под појмом либералног се могу подвести различити, па и потпуно супротни погледи на економску политику.”
Има ту још мојих којештарија:
“У САД се под либералима најчешће подразумевају интелектуалци који стоје лево од центра, који су ближи Демократској партији и који су присталице државе благостања. У Европи се, сасвим супротно, под либералима подразумевају интелектуалци који стоје десно од центра и који су присталице лаиссез-фаире политике. Ни увођење синтагми попут утилитарни либерализам, класични либерализам, либертаријански либерализам, егалитарни либерализам, ордолиберализам, неолиберализам итд., не може помоћи да се у тај идејни хаос уведе било какав појмовни ред.“
Или:
“Укупној конфузији свакако доприноси и необична симбиоза и узајамно разумевање између либерала и конзервативаца. Било би за очекивати да су ова два табора на супротним странама интелектуалног дискурса, али зачудо, та сарадња је породила ново филозофско чедо – фузионизам.”
Ову базну теза сам потом неуспешно покушао да развијем и кратком анализом дела Роулса, Нозика и Хајека.
9. … И МАЏАРЕВА ПОЕТСКА ПОДУКА О ЛИБЕРАЛИЗМУ
Тамо где ја видим конфузију, Маџар (у свом дужем тексту) види раскошан развој либералних идеја:
„Либерализам је жив мисаони систем и нормативно постављени друштвени поредак. Његова плодна исходишта нису могла да не продукују обилну научну продукцију у временима која следе сјајном добу његовог зачетка. Много тога новог у либералној мисли се креирало, а бројна концепцијска опредељења добила су своју елегантнију, прецизнију и прикладнију формализацију. Доктрина која се успешно развија, и из године у годину добија нове доприносе, сигурно се мења постајући богатија, шира и буквално раскошна у својим новим артикулацијама. Тај бурни раст и процес континуиране обнове дају добре разлоге да се либерализам у својим савременим обогаћеним верзијама назове неолиберализмом.“(Маџар 2014)
Додуше, у свом кратком тексту, Маџар, ужаснут мојим логичким грешкама и запетљанцијама пише:
„Следи и једна даља, рекло би се и крупнија логичка грешка од претходне, управо размотрене. Свој врхунац либерализам је, након на деценије протегнутог мирног и успешног развоја, досегао поткрај XИX века и пружио се још за деценију у XX веку. А онда је дошло до његове добро познате ерозије. Стигло је време ауторитарне владавине, великих међународних напетости, интернационалних трговинских ратова кроз агресивне сукцесивне девалвације (бег yоур неигхбоур), светских ратова…Либерализам је остао још само у готово непрепознатљивим траговима… Катић због нечега закључује да оно што је настало након либерализма и што представља његову драстичну дегенерацију – такође може да се подведе под либерализам, као дифферентиа специфица истог генус проxимум-а. Каква логичка запетљанција!“(Маџар 2016)
Када би се направила кратка синтеза горња два Маџарева пасус, могло би се закључити да је либерализам, раскошно се развијајући у својим новим артикулацијама, еродирао до непрепознатљивости.
Некоме се може учинити да два цитирана исказа гротескно противрече један другом, међутим то је само привид. Овде нема логичке запетљанције. Не, овде је реч о дубоко логичном и суптилном нијансирању исте тезе.
Маџар никада не троши простор у методичном побијању мојих аргумената, већ ме економично користећи простор саветује да своје заблуде, логичке запетљанције и незнање разрешим на следећи начин:
„Но, ако се Катићу ипак чини да не зна шта је либерализам, тај мањак се врло лако отклања. Одувек је важило да они који знају могу и треба да обавесте и подуче оне који не знају. Потребну информацију Катић може да нађе у зборнику који за читаве две године претходи овоме што садржи његов сопствени рад! Имао је времена да га детаљно проучи. Прокопијевић врло је прецизно одредио либерализам и спецификовао његова опредељујућа својства, а нема потребе да се његова јасна дефиниција овде репродукује.“(Маџар 2016)
У свом тексту сам падао у још дубљу грешку, готово јерес, када сам написао:
„Ипак, као продукт западне цивилизације, идеје либерализма не могу представљати универзалне вредности, сем у најопштијем смислу. Оне се не могу успешно наметати друштвима и културама другачијег типа, другачијих менталних структура. При томе, и друштвени процеси су спори и не могу се на силу убрзавати. Такви покушаји пре доводе до деструкције друштава, но до њиховог процвата на принципима либерализма. Или да то грубо формулишем – таква друштва пре личе ни на шта, него што личе на уређене западне демократије. То се нажалост односи и на државе које припадају православним културама. Чини се да упорно наметање либералистичких идеја постаје облик специјалног рата против држава другачијег устројства.“(Катић 2014)
Маџар је одмах уочио да сам на странпутици, и то не обичној већ флагрантној, па ме у свом краћем тексту коригује:
„У очи као флагрантно погрешна пада и констатација, коју Катић афирмативно цитира, да либерализам, уз остало, иде за тим да било коме намеће своје вредности …“ (Маџар 2016)
Либерализам се никоме не намеће, или да се послужим честом Маџаревом реченицом из краћег рада: „Таман посла!“.
10. О КАТИЋЕВОМ НЕРАЗУМЕВАЊУ ВЕЛИКЕ РЕЦЕСИЈЕ, ИЛИ О КРИЗИ КОЈА ТО НИЈЕ
Свој стари текст (Катић 2010) „Неолиберални корени светске економске кризе“ сам започео овим пасусом:
„Данашња економска криза је вероватно највећа коју је свет видео, како по географском обухвату, тако и по дубини. Половина губитака финансијског сектора још увек је скривена, криза није окончана, нити је сачињен њен завршни рачун. Као последица огромних интервенција, буџетски дефицити држава драстично су нарасли, па је и буџетска драма Грчке, на пример, само најава онога што долази“.
Маџар ми замера да драматизујем кризу 2007/2008. године и да је погрешно поредим са кризом из 1928. По Маџару:
„ … нема никаквог основа за поређење двеју криза а још мање за изједначавање њихове дубине.“(Маџар 2014)
Ни овде Маџар не троши драгоцени простор обарајући моје тезе, већ ме упућује на релевантну литературу. Маџар ми објашњава да је Бошко Мијатовић дао праву анализу кризе:
„У трагању за одговором на исто питање – да ли је, и колико је, криза дубока – прави методолошки приступ одабрао је, а и до емпиријски заснованог одговора стигао, један либерално оријентисани економиста где анализира стопу раста БДП света, а потом презентира исту стопу засебно за развијене и неразвијене земље, те закључује да су трендови у две скупине земаља веома различити док су флуктуације на светском нивоу далеко од тога да би могле да се окарактеришу као драматичне.“(Маџар 2014)[15]
Нема сумња да су и Маџар и Мијатовић у праву и да је криза 2008. била само бура у чаши воде. Коначно, и период који је уследио после 2008. јасно говори да о кризи не може бити речи, та да глобални систем већ осам година пуца од здравља.
Ако је за утеху мом незнању и заблудама, а није, и донедавно први човек америчког ФЕД-а, Бен Бернанки, је направио у длаку исту грешку као ја.
Годину дана после мог текста (Катић 2010), појавио се и извештај о финансијској кризи америчке Националне комисије: „Тхе Финанциал Црисис Инqуирy Репорт: Финал Репорт оф тхе Натионал Цоммиссион он тхе Цаусес оф тхе Финанциал анд Ецономиц Црисис ин тхе Унитед Статес”[16].На страни 354 пише:
„Фед Цхаирман Бен Бернанке толд тхе ФЦИЦ, “Ас а сцхолар оф тхе Греат Депрессион, И хонестлy белиеве тхат Септембер анд Оцтобер оф 2008. wас тхе wорст финанциал црисис ин глобал хисторy, инцлудинг тхе Греат Депрессион. Иф yоу лоок ат тхе фирмс тхат цаме ундер прессуре ин тхат период . . . онлy оне . . . wас нот ат сериоус риск оф фаилуре … Со оут оф маyбе тхе 13, 13 оф тхе мост импортант финанциал институтионс ин тхе Унитед Статес, 12 wере ат риск оф фаилуре wитхин а период оф а wеек ор тwо. “
11. О ЗАБЛУДАМА ВЕЗАНИМ ЗА ТОБОЖЊИ РАСТ НЕЈЕДНАКОСТИ
Маџар је до резигнације разочаран нарастајућим егалитаризмом који демобилише западна, и не само западна друштва. Неколико, готово апокалиптичних пасуса из његовог кратког текста (Маџар 2016) то јасно одсликава:
„Један аспект те антилибералне еволуције у САД је растући број становника који не живе од сопствених продуктивних учинака него опстају паразитски на рачун остатка друштва. Овим је несумњиво пружена илустрација изобличења до којих долази кад се једна добрим делом либерално уређена земља окрене решењима која потичу из антилибералне програмске радионице.“
Или:
„Пузећи социјализам у савременим капиталистичким друштвима – а о онима на нижем степену развоја да се и не говори – огрезао је у силним прерасподелама; ослоњена на институционализовану принуду држава узима од оних који стварају и производе и прерасподељује доходак у прилог оних који су мање предузимљиви, мање вредни и мање посвећени увећавању дохотка и богатства.“
Или:
„Резултат оваквог потирања стимулативних мотивационих структура јесте општа демобилизација друштва која се испољава кроз смањене радне напоре, редуковану штедњу, недовољне инвестиције, успоравање и делимично имобилисање иновативних активности и, погубније од свега, обесхрабривање предузетништва уз недовољну мобилизацију ресурса на нивоу привреде као целине. Крајњи исход је очит и предвидив: демотивацијом изазвано успоравање раста спушта у динамичком контексту цело друштво на субоптималну трајекторију, сви су у лошијем положају него што би без таквих прерасподела могли да буду, а у лошији положај од објективно доступног доспева и учестало истицана сиротиња за чије се наводно добро толике прерасподеле наводно и предузимају.“
Или:
„ … Трошкови социјалне политике (издаци на подршку и заштиту „економски угрожених“ стратума становништва) достигли су почетком овог миленијума читавих 5% БДП …. Тих (напред речених) 5% БДП-а осетно је више чак и од укупних издатака на одбрану (4,0%) и на све јавне школе (3,8%).
Да ли је могуће да се на бригу о сиромашнима троши више него на наоружање, и то у тренутку када су САД угрожене са свих страна и када је непријатељ, такорећи, пред вратима[17]? Има ли снажнијег примера државне неодговорности? Има ли ко да чује?
Маџар не ставља случајно под наводнике „социјално угрожене“. У прилог Маџаревој тези, изнећу еклатантан пример државног лудила и тобожње социјалне угрожености. По проценама за 2004., за запослене у највећем америчком трговинском ланцу Wалмарт, држава је морала да издвоји око 2,5 милијарде долара. Иако их Wалмарт плаћа, огроман број запослених је са тим примањима испод границе сиромаштва и квалификује се за социјалну помоћ. Уместо да мало стегну каиш и нађу још један или два додатна посла, радници пасивно чекају да им држава додели помоћ.
То је та ушушканост и опуштеност коју је Маџар већ поменуо на примеру Скандинавије. Некоме може засметати мањак емпатије према онима који тешко живе, али то је привид. Све и да је према сиромашнима заиста мањак емпатије, пуно је дирљиве емпатије према плутократији, према онима које држава тако бездушно и демотивишуће експлоатише.
У светлу претходно изнетог, јасно је зашто је Маџару засметао овај мој пасус који је у раскораку са горе изнетом стварношћу:
„На премисама новог либерализма и економске политике која се води последњих 35 година, дошло је до огромне концентрације богатства на врху пирамиде моћи, до страховитог нарастања социјалних разлика, до потпуне атомизације и растакања друштава. Важну Пикетијеву (Тхомас Пикеттy) студију „Капитал у XXИ веку“ и њене закључке више нико не може оспоравати. Проблем неједнакости није више само социјални и етички проблем. Он је постао и прворазредни економски проблем, препрека економском напретку и изласку из кризе.”(Катић 2014)
Маџар је одмах уочио моју заблуду и у свом кратком тексту је на њу указао:
„Можда је ово место на коме је упутно скренути пажњу на још једну нетачну Катићеву напомену – да Пикеттијеву анализу нарастања социјалних разлика и у њој прокламовану „огромну концентрацију богатства на врху пирамиде моћи…више нико не може оспоравати“. Таман посла! Код мене се стекло најмање пет изузетно елегантних критички интонираних текстова у којима се његови налази фронтално и методично оспоравају. Мора се истаћи да су то текстови на неупоредиво вишем нивоу теоријске обраде и аналитичке истанчаности од кабастог и не баш срећно структурираног Пикеттијевог текста.“(Маџар 2016)
Нема разлога за сумњу да је Маџар темељно проучио сву релевантну литературу за и против Пикетија, и да је компетентно и информисано проценио да је рад Бориса Беговића најдубља критика Пикетија. Маџар тврди:
„Важнија од тога је чињеница да је у самом зборнику са научног скупа од 20. марта 2015. садржан изванредан рад Б. Беговића, један од најдубљих на које сам наишао у протеклих пет – шест година, у коме су Пикеттијеви налази тако темељно оспорени да од њих, метафорички говорећи, није остао ни камен на камену.“(Маџар 2016)
Не само да Беговић није оставио ни камен на камену од Пикетијевог рада, већ су последице раскринкавања Пикетија још драматичније и далекосежније. У раст неједнакости су наивно поверовале још неке институције, које иду толико далеко да тврде како је растом неједнакости сада угрожен и глобални привредни раст.
На Пикетијевој странпутици су се тако нашле, на пример, америчке Федералне резерве[18], ММФ[19], Морган Станлеy[20], Цредит Суиссе[21], итд. све од реда криптолевичарске институције. Све те заблуде су, ако Маџар добро интерпретира Беговића, сада пале у воду.
12. О ПРОКЛЕТСТВУ МАЛИХ ЈЕЗИКА
Ово је прави тренутак и да укажем на велики хендикеп српских економиста. Како из текста следи, Маџар показује да о свим великим светским темама постоје капитални радови на српском језику. Ти радови су храбри и супротстављени су владајућим глобалним предрасудама.
Ако је о политичкој филозофији и либерализму реч, Мирослав Прокопијевић је коначни ауторитет, Када су у питању Велика рецесија, њена озбиљност и генеза, коначни ауторитети су Бошко Мијатовић и Славиша Тасић. Када је о проблему расподеле и неједнакости реч, најбољи рад је написао Борис Беговић. За Маџара наравно, није битно из које идеолошке школе ауторитети долазе, јер његов фокус је искључиво на квалитету радова.
Када је реч о глобалним темама, признајем да не читам домаће економисте. Ту није реч о покондиреној ароганцији, мада и ње има помало, већ је пре свега реч о мањку времена. Продукција радова на глобалној сцени је огромна и тешко је све то пратити. (Једини рад који сам стицајем околности прочитао је поменути рад Бошка Мијатовића.)
Нема разлога за сумњу да Маџар више прати и боље познаје светску економску литературу, но ја. Отуда је и логично да он коригује мене, а не ја њега. Чињеница да управо српске ауторе наводи као коначне ауторитете за велике глобалне теме, произлази управо из његове широке и дубоке анализе и познавања онога што се у свети пише.
Дакле, код Маџара није реч о некаквом парохијалном погледу на глобалне економске токове и феномене, нити је код њега реч о изолованости од релевантне економске литературе. Не ради се овде ни о маниру којим се промовишу пријатељи и истомишљеници по принципу ја теби сердаре, ти мени војводо. Не, једноставно српски економисти супериорно анализирају светске токове и феномене и дају најбоље анализе онога што се на великој сцени догађа. Чак би се могло рећи да им те активности не остављају довољно времена да се фокусирају на економска дешавања у Србији.
Како је најчешће реч о радовима који су у својим закључцима револуционарни и авангардни, може се констатовати да свет губи тиме што не разуме српски и да би познавање радова које Маџар цитира и на које се позива, довело до промене уврежених ставова (нпр. о неједнакости или Великој рецесији) и на глобалном нивоу.
Не мари. Сигуран сам да ће пре или касније поменути радови на које Маџар тако ауторитативно указује осванути у најугледнијим светским часописима и да ће то довести не само до промене парадигме, већ да ће и српску економску мисао уздићи до неслућених висина, управо тамо где јој је и место.
ЗАКЉУЧАК
У радовима Љубомира Маџара садржане су све најбоље карактеристике неолибералне школе, садржано је све оно што је и довело до њене глобалне доминације. Маџар се ослањања на своју високу ученост која резултира типичним императивом тачног поимања стварности. Уместо на вулгарну и непоуздану емпирију, Маџар се ослања на увек поуздану логику и неолибералну аксиоматику. Непоуздана емпирија се може мењати али је неолиберална аксиоматика, као и Еуклидова геометрија, ту за вечност.
Маџареви радови су темељни а његове тезе су убедљиво аргументоване. Истовремено, његова критика оних који другачије мисле испуњава највише академске стандарде – она је строга али скрупулозна, педантна и никада идеолошка. Реч је о јако обимним радовима, који доказују дијалектичку законитост по којој квантитет неминовно прелази у квалитет.
Монументални обим Маџаревих радова сведочи о ширини и познавању како економских феномена, тако и ширих друштвених и културних феномена. Маџар је мајстор великих и веома обимних синтеза. О тачности његових ставова можда најбоље говори њихова подударност са ставовима водећих међународних организација које несебично помажу да Србија крене путем економске среће.


[1] “Неолиберални корени светске економске кризе” (Катић 2010) https://nkatic.wordpress.com/2010/01/20/neoliberalni-koreni-svetske-ekonomske-krize/
„Светска економска криза – стварност, митови и поуке“ (Катић 2013).
Текст се може наћи на овим адресама:
https://nkatic.files.wordpress.com/2013/03/svetska_ekonomska_kriza_katic.pdfilihttp://w3.ekof.bg.ac.rs/casopisi/download/09_10/EIP_dvobroj_09_i_10_2013.pdf
„Српска економска драма и интелектуални ескапизам“ (Катић 2014).
Текст се може наћи на овим адресама: https://nkatic.wordpress.com/2014/12/15/srpska-ekonomska-drama-i-intelektualni-eskapizam/ ili http://www.ekof.bg.ac.rs/wp-content/uploads/2014/04/Ekonomske-Ideje-i-Praksa-16-17.pdf
[2] Рад је достављен учесницима скупа у децембру 2014. Не знам да ли је интегрална верзија овог рада негде публикована, па читаоце не могу упутити на интегрални текст. Мој коментар базира на тексту који сам добио електронском поштом 23/1/2014. Назив фајла је био Madzaen8.doc.
[3] Број страна је због различитог форматирања мање важан и промењив, за разлику од броја речи који увек остаје исти.
[4] Сажетак је објављен у часопису Економске идеје и пракса бр 16 и 17 (http://www.ekof.bg.ac.rs/wp-content/uploads/2014/04/Ekonomske-Ideje-i-Praksa-16-17.pdf) од 11 до 56 стране.
[5] Рад је достављен учесницима скупа 23. маја 2016. Назив фајла је Мадзаен10.доц.
[6] Ова комисија се често назива и Спенсова комисија по нобеловцу Мајклу Спенсу који је председавао Комисијом.
[7] Реч је о господи Благоју Бабићу, Јовану Душанићу, Млађену Ковачевићу, Радовану Пешикану, Марку Секуловићу и мени. [8] https://nkatic.wordpress.com/2013/05/21/tajkuni-i-drzava-kratka-istorijska-lekcija/.
[9] Joe Studwell (2013), “How Asia Works: Success and Failure in the World’s Most Dynamic Region”, Profile Books.
Hyung-A Kim (2011), “Korea’s Development Under Park Chung Hee”,Routledge.
[10] Kwong Kai-Sun, Chau Leung-Chuen Francis T Lui (2001), “Industrial Development In Singapore, Taiwan, And South Korea”, World Scientific Publishing Co. Pte. Ltd.
[11]http://documents.worldbank.org/curated/en/975081468244550798/pdf/multi-page.pdf
[12] Mancur Olson (1990) „How Bright are the Northern Lights? Some Questions about Sweden”, Institute of Economic Research, Lund University
[13] Када се извештај Спенсове комисије појавио, за “Политику” сам јуна 2008. написао кратак текст ( https://nkatic.wordpress.com/2008/06/03/pohvala-efikasnoj-drzavi/).
[14] http://www.imf.org/external/pubs/ft/fandd/2016/06/pdf/ostry.pdf
[15] Мијатовићева анализа се може наћи ovdehttp://www.nspm.rs/ekonomska-politika/odgovor-jovanu-dusanicu-ili-o-tzv.-neoliberalizmu.html. Како сам прекасно схватио да је Мијатовић у праву, покушао сам са њим да полемишем. Полемика је на мом блогу и читаоци је могу наћи у поглављу Критика мојих текстова https://nkatic.wordpress.com/category/kritika-mojih-tekstova/
[16] (https://www.gpo.gov/fdsys/pkg/GPO-FCIC/pdf/GPO-FCIC.pdf)
[17] НАТО стандард који дефинише однос трошкова за одбрану и БДП-а је 2%. Маџар би био ужаснут чињеницом да је учешће трошкова одбране у БДП-у САД додатно опало, и сада у 2016. је неодговорних око 3,6%. [18] http://www.federalreserve.gov/pubs/bulletin/2014/pdf/scf14.pdf
[19] http://www.imf.org/external/pubs/ft/sdn/2014/sdn1402.pdf
[20] http://www.morganstanleyfa.com/public/projectfiles/02386f9f-409c-4cc9-bc6b-13574637ec1d.pdf
[21] https://www.credit-suisse.com/us/en/about-us/research/research-institute/news-and-videos/articles/news-and-expertise/2015/10/en/global-wealth-in-2015-underlying-trends-remain-positive.html

https://nkatic.wordpress.com/

Poslednji put izmenjenoсубота, 05 новембар 2016 21:23
nazad na vrh
Irish bookie Coral cbetting.co.uk location at United Kingdom

Категорије

Линкови

Локалне вести

Алати

О нама

Пратите нас

List with onlain bookmakersGBETTING