Menu
СВЕТИ САВА

СВЕТИ САВА

СВЕТИ САВА   Ко се...

Драган Марјановић: Србијанство и Косово

Драган Марјановић: Србијанство и Ко…

Како, гледано идејом срби...

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА О СРБИЈАНСТВУ

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА …

Појам „србијанство“ се ко...

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВО ЧУВАМО ?! (ИЛИ – МОЋ СИМБОЛА)

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВ…

Беше ли да је неко најављ...

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИКА ТВАРИ ИЛИ ЕВОЛУЦИЈА

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИК…

„И зато ће им Бог послати...

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Иван Гундулић, вредан 5...

Радован Дамјановић : Срби су најстарији народ и лингвистика то доказује!

Радован Дамјановић : Срби су најста…

Гост емисије "Интервју" б...

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ?

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ…

Времена су уистину тешка,...

666

666

Чудан, али врло јасан зна...

Весна Веизовић: Кад материја поједе дух у души остаје амбис или како гинемо у информацином рату

Весна Веизовић: Кад материја поједе…

Св. Пајсије Светогорац: „...

Prev Next

Где прођу Лабус, Динкић, Ђелић и остали тзв. експерти – ту трава више не расте

Eкономију (и даље) не воде економисти, већ политичари, уз додатак: и револуционари.


Eкономију (и даље) не воде економисти, већ политичари, уз додатак: и револуционари.

Као млади студенти екомоније, пре 30-так година, често смо питали професоре: зашто се тај и тај проблем не реши, пошто је решење, како су нас они учили, тако једноставно? Одговор се углавном сводио на објашњење да економују не воде економисти, већ политичари. Ствари је додатно компликовао тадашњи политички систем, који је давао лоше резултате, тако да је у свим социјалистичким/комунистичким земљама постојала или несташица роба, или инфлација, или и једно и друго.

Зато је “Петооктобарска револуција“ 2000. године у великом делу јавности дочекана са оптимизмом. Веровало се да неефикасни социјализам најзад нестаје са историјске позорнице и да неминовно долази до раста стандарда.

Међутим, десило се нешто што готово нико није очекивао: уследило је нагло урушавање ионако слабе привреде, затим повећање незапослености која је већ била висока и, последично, даље осиромашење сиромашног грађанства.

Зашто је то тако испало?

Економиста др Млађен Ковачевић, у чланку “Лик и дело гробара српске економије“, одговарајући на ово питање полази од поменуте основне тезе: економију (и даље) не воде економисти, већ политичари, уз додатак: и револуционари. Додуше, то на први поглед не делује тако, јер су масовни медији још тада почели да стварају мит да је српска економија дошла у руке изузетно талентованих експерата светског гласа, опробаних на свим меридијанима, и то уз помоћ највећих светских стручњака…

Др Ковачевић зато анализира све ове тзв. експерте, почев од сада већ заборављеног др Мирољуба Лабуса. Петооктобарска револуционарна власт поставила је Лабуса на једну од најважнијих економских функција: за министра за економске односе са иностранством. Али, Лабус ту “врло сложену и осетљиву материју“ једноставно речено “није знао“, јер је заправо био професор “политичке економије“ на Правном факултету у Београду.

Некоме из друге струке наслов овог предмета можда и не звучи тако лоше, али нама који смо морали да “бубамо“ све те којештарије (не може се, дакле, учити са разумевањем, јер нема логике) он је остао у грозном сећању. Наиме, “политичка економија“ тада није била ништа друго до “Капитал“ Карла Маркса и Фридриха Енгелса, и то сва три његова тома. Овде нема простора за анализу “Капитала“, већ је довољан закључак: Лабус је заправо био професор марксистичке економије, тј. професор марксизма, управо у време када је јавност очекивала да ће макар екомонија доживети дебољшевизацију.

Др Ковачевић даље пише да се за добијање овако битне мнинистарске фотеље није ни узимала у обзир стручност. Као потпредседнику Демократске странке, Лабусу је тај положај просто припао у подели револуционарног “ратног плена“.

Као особи која нема појма о додељеном послу, Мирољубу Лабусу је преостало да се спасава ангажовањем стручног тима. Али, он ни то није учинио, већ је за саветника узео др Бориса Беговића, стручњака за тзв. урбану економију, који је, по Ковачевићевим речима, докторирао на једној “чудној теми“: “Оптимална величина града, мрежа градова и ефикасност привреде Југославије“.

Сем тога, Беговић је био познат као “екстремни поборник неолиберализма“.

На положај министра за спољну трговину постављен је доцент др Горан Питић, који се као професор “економске историје“ бавио темама које имају “врло мало везе са улогом Министарства за спољну трговину“.

На један од најважнијих положаја – гувернер Народне банке – тада долази мр Млађан Динкић, асистент на предмету “привредни развој“, а уз то и “посредник за промет некретнина“. Динкић је магистрирао на теми “Мерење ефикасности употребе ресурса“, објавивши потом још неколико радова, међу којима је најважнија књига “Економија деструкције“.

Нити један Динкићев рад није иамо везе са делатностима централне банке, тј. и он је био лаик за додељену област. Др Зоран Ђинђић је признао да је и Динкићев избор последица револуционарне “поделе плена“, рекавши да се он “истакао у рушењу Милошевићевог режима“, као и да је “прихватљив за Међународни монетарни фонд“.

Трећи “велики визионар“, др Божидар Ђелић, раније се налазио у тиму америчког економисте др Џефрија Сакса, који је саветовао владе Русије, Пољске и Румуније у периоду транзиције. Медији су на сав глас истицали Ђелићево ангажовање у Саксовом тиму, прећуткујући да је он заправо протеран из све три наведене земље, због ужасних последица тзв. шок терапије коју је примењивао.

“Петооктобарска револуција“ избацује у први план и неколико особа за које се до тада није чуло. Најмањи заједнички садржилац за све био је некомпетентност у повереним пословима: мр Александар Влаховић, асистент специјализован за “консултантску делатност“, постаје министар за привреду и приватизацију; др Мирко Цветковић, такође специјалиста за “консултантску делатност“, постаје директор Агенције за приватизацију; Радован Јелашић, чиновник неке немачке банке, постављен је за вицегувернера, а потом и за гувернера Народне банке, итд. Занимљиво је да Јелашић тада није имао ни држављанство СР Југославије.

Др Ковачевић овде застаје у набрајању, мада је списак предуг. На пример, ту је и др Кори Удовички, која се бавила пољопривредом негде у Латинској Америци, одакле је доведена за министарку енергетике, да би потом била пребачена у Народну банку.

После краћих биографија особа у чије руке је доспела српска привреда, др Ковачевић подсећа на њихове речи и дела.

Тако, Лабус је на саветовању економиста крајем 2001. рекао да ће се спољни дуг ускоро смањити са 12 на седам милијарди долара. Међутим, упркос отпису највећег дела старих дугова, спољни дуг се већ 2004. године попео на 14 милијарди долара.

Почетком 2004. Лабус је изјавио да ће се смањити сви дефицити, с тим да “текући дефицит платног биланса не сме прећи две милијарде долара“.

Али, већ те године сви дефицити су повећани. Дефицит платног биланса скочио је чак за 52 посто, достигавши 3,4 милијарде долара, тј. био је већи преко 70 посто од онога што је овај “експерт“ предвидео.

И наредних година Лабус редовно обећава смањивање спољног дуга, саопштивши, поред осталог: “Србија се више неће задуживати од ММФ-а“. Али, већ 2008. спољни дуг је скочио на 30,7 милијарди долара, а само у једном наврату од ММФ-а је узето 2,9 милијарди долара. Истовремено је растао и унутрашњи јавни дуг.

Ђелић је крајем 2001. најавио невероватан привредни раст Србије, добијање кандидатуре за улазак у Европску унију до 2004. и пуноправни улазак до 2010. године. Тврдио је да ће се за три године “широм света причати о српском чуду“.

Дешавало се све супротно, али Ђелић није одустајао, па је 2007. рекао и ово: “Србија је на прагу највећег развоја у својој историји“.

Почетком 2008. Ђелић поново најављује скори улазак Србије у ЕУ, али и годишње стране инвестиције од три милијарде евра. Међутим, стране инвестиције су те године износиле 1,8, 2009. године 1,4, а 2010. мање од једне милијарде.

Притом, и Ђелић и Динкић и цело ово друштво под страним инвестицијама упорно подразумевају и куповине домаћих фирми, мада сваки студент економије зна да су те куповине инвестиције за странце, док су за Србију то тзв. дезинвестиције.

Сви побројани “визионари“ тих година су се хвалили гашењем великих домаћих банака и довођењем страних, које су заузеле њихово место. Домаће банке су у тренутку гашења заиста имале очајне билансе, али пре тога и “визионари“ су знали да предстоји отпис дугова. И заиста, после свега неколико месеци, уследила је одлука Париског клуба поверилаца о отпису 50 плус 15 посто дуга СР Југославије. Овом одлуком би ситуација у великим домаћим банкама изгледала битно другачије – да су тада постојале.

Др Ковачевић цитира др Ивана Рибникара, водећег словеначког економисту за сектор банкарства, који је рекао: “Логика да све треба почистити као да ништа не ваља, па да се онда креће од почетка – је погрешна. Словенија је спашавала што се спасити могло. Спровели смо санацију банака. Делом су предузећа опстала преко помоћи банака, а делом су добијала средства директно од државе. Ако пустите да пропадне све што мислите да не вреди, онда ће мало шта остати“.

Рад страних банака у Србији показао се, благо речено, као “врло проблематичан“. Са високим каматним стопама и маржама, као и девизним клаузулама, оне су бациле у велику беду и привреду и становништво. Штавише, почеле су да дижу марже у Србији како би надокнадиле губитке у матичним земљама. Најпре је то учинила КБЦ банка, потом и Алфа банка, Еуробанка ЕФГ, Пиреус, Пирокредит, Рајфајзен, Ерсте банка и Алпе адрија.

Др Млађен Ковачевић закључује: “Мора се признати да су држава Србија и нарочито Народна банка Србије криве што су дозволили да Србија постане Елдорадо за стране банке, које своје клијенте често доводе до очаја. Све то говори да Лабусово веровање да је све страно, па и стране банке, боље од домаћег… било без икакве основе. Као доказ за ову нашу тврдњу наведимо да је на бази истраживања магазина Глобал Финанс, Комерцијална банка проглашена најбољом банком у Србији.“

Шта је још заједничко побројаним “визионарима“, сем факата да су се показали као нестручни и некомпетентни, и да су они лично у овом периоду стекли огромно богатство?

То је усвајање идеологије екстремног либерализма, смишљене управо за постсоцијалистичке земље и Трећи свет. Ту идеологију критикују и угледни светски економисти, попут нобеловца Штиглица на пример, јер је рушилачка. Поред осталог, она поразумева наглу либерализацију увоза, која непогрешиво гађа и разара домаћу привреду. Али, како укидање царинске заштите није довољно за брзо разарање неке привреде, ова идеологија захтева и прецењивање вредности домаће валуте.

Сви “визионари“, нарочито Динкић, хвалили су се, а и даље се хвале, стабилношћу динара – што им, на жалост, доноси поене у маси, која не зна да чак и Америка обара своју валуту да би поспешила извоз, а тиме аутоматски и раст производње, запослености, итд.

Јер, када је валута јака, корист имају само увозници, док извоз постаје све мање и мање исплатив. Оцењујући економску политику Србије 2001. године, Штиглиц је закључио: “Прецењена валута и висока каматна стопа су рецепт за пропаст“.

Др Ковачевић цитира др Ивана Рибникара и у вези двогодишње политике фиксног курса динара, 2002. године: “Као члан Савета Централне банке Словеније све време сам утицао да се води политика флуктуирајућег валутног курса, јер смо сматрали да фиксни курс није добар и увек смо водили рачуна да не уништимо домаћу индустрију која извози, јер фиксни курс може снизити инфлацију, али инфлација није највеће зло – веће је зло имати 20 посто или више од 20 посто незапослености“, рекао је Рибникар.

Ковачевић даље наводи: “Током 2002, 2003. и 2004. године, више пута сам доказивао у својим радовима да модел економских реформи у Србији има врло озбиљну `конструкциону грешку`, а да је нагла претерана либерализација увоза, уз политику прецењене вредности динара и дефектан концепт приватизације, била саставни елемент те грешке. Након понављања те констатације на једном саветовању на Економском факултету у Београду, Лабус је изјавио: `Поносан сам на ту конструкциону грешку`.“

А како је уопште могуће да динар буде стабилан свих ових 13 година?

Простом операцијом: Народна банка на одржавање те стабилности троши новац из страних кредита и од имовине продате страним лицима.

Треба ли понављати како сваки студент економије зна да се то не сме радити?

Треба ли уопште рећи да овакво уништавање српске привреде и бацање у беду милиона грађана представља кривично дело? То јест, низ кривичних дела. Којих – нека кажу правници. (“Слобода“, Чикаго, 10. јун 2013.)

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

# Погледи

Poslednji put izmenjenoпетак, 14 јун 2013 05:05
nazad na vrh
Irish bookie Coral cbetting.co.uk location at United Kingdom

Категорије

Линкови

Локалне вести

Алати

О нама

Пратите нас

List with onlain bookmakersGBETTING