Menu
Драган Марјановић: Србијанство и Косово

Драган Марјановић: Србијанство и Ко…

Како, гледано идејом срби...

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА О СРБИЈАНСТВУ

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА …

Појам „србијанство“ се ко...

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВО ЧУВАМО ?! (ИЛИ – МОЋ СИМБОЛА)

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВ…

Беше ли да је неко најављ...

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИКА ТВАРИ ИЛИ ЕВОЛУЦИЈА

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИК…

„И зато ће им Бог послати...

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Иван Гундулић, вредан 5...

Радован Дамјановић : Срби су најстарији народ и лингвистика то доказује!

Радован Дамјановић : Срби су најста…

Гост емисије "Интервју" б...

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ?

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ…

Времена су уистину тешка,...

666

666

Чудан, али врло јасан зна...

Весна Веизовић: Кад материја поједе дух у души остаје амбис или како гинемо у информацином рату

Весна Веизовић: Кад материја поједе…

Св. Пајсије Светогорац: „...

Ђорђе Ивковић: А ВЕТРОГОЊЕ ЈЕДВА ДОЧЕКАЛИ

Ђорђе Ивковић: А ВЕТРОГОЊЕ ЈЕДВА ДО…

Што виси капија? Где вам ...

Prev Next

Искре (52)

Ненад Илић: ИСЦЕЉЕЊЕ

"И доведох га ученицима твојим и не могоше га исцелити. А Исус одговарајући рече: О роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Доведите ми га амо. И запрети му Исус; и демон изиђе из њега; и оздрави момче од онога часа. Тада приступише ученици Исусу и насамо му рекоше: Зашто га ми не могосмо изгнати? А Исус им рече: За неверовање ваше. Јер заиста вам кажем: Ако имате вере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће".

Opširnije...

Афоризми – индивидуализми ! Данко Б. Марин

  1. Сачувај нас Боже беле куге, из братства-јединства јединственог брата и енглеског језика Вука Драшковића!
  2. Баш непријатно откриће за Норвежане и Норвешку – Квислинг тамо није био усамљени квислинг!?!?
  3. Није премијер Ђинђић испразнио цркве, него његова изјава: ,,Коме је до морала, нека иде у цркву!“
  4. Политичка медијска видљивост је резервисана за политичке слепце – оне&Оног на власти .
  5. Банкари створише Хитлера-фирера, Други светски рат,.... Камата се створила сама ...
  6. ,,Гладан коњ не удара!“- мисле о нама, уздају се у те узде незауздани коњи - обесне коњусине   и коњ који нас узјаха...
  7. Што јес' , јес' – Тадић, Вучић,... Први корак Параде поноса - увек поносно први коракне председник: психопата.
  8. Помрачење  Сунца је прошло... Премијер Сунце нам остао да његовим помраченим умом осветљава светао пут у  ЕУ!!
  9. Нисмо сви ћурувије, ћурувија је домазет али Ћурувије јесмо после најновије вУЧКове функције.
  10. Веома скуп доглед свог сапутника неИНДУСтријализовани Индус Ганди је бесно бацио преко палубе брода којим су пловили. Пре тога су тај брод у океан пажљиво уБАЦИЛИ ИНДУСтријски писмени...  Индуси???
  11. Пси с лицима својих господара издали господаре и постали српске међународне политичке величине: ФАЦЕ! Прави пси и даље машу репом и нелицемерно воле своје господаре и њихова лица.
  12. Бравара Броза зову очајници да им се врати – верују да има кључ за ову кризну  браву?   Бравар би нешто и одрадио око повратка и небеске&земаљске браве али био је атеиста, није фер према Господу.
  13. И Нарцис је схватио да више није нарцисоидан... Пук'о  је тотално,  погоршало  му се  стање психе : Нарцис је постао вучићоидан!
  14. Смејала се шерпа лонцу и у политичкој кухињи - покатоличењак из Бугојна рекао јањевском Хрвату да је...
  15. Из разапете статуе председника Русије Путина у Риги посетиоци ваде ексере – знају ко је био Христос и зашто је разапет на крст.
  16. Дражина рехабилитација је много разљутила шефа српске дипломатије али дипломатски је реаговао и није по медијима таламбасао : ,,Правда и за мог друга Мишу Банану!“ Мирно и достојанствено је све то затворио у коферче.

Данко Б. Марин 2015.год. 

Opširnije...

ЖАРКО ВИДОВИЋ: СЛОБОДА ЈЕ ДИРЕКТНИ ПУТ У ПОКАЈАЊЕ (1)

Самоспознаја је могућа искључиво у дијалогу, јер у самоспознаји човек излази из свог искуства, сусреће се са туђим


Рођени сте у Тешњу, детињство и младост сте провели у Босни, најпре Добоју а потом у Сарајеву. Одакле су пореклом ваши родитељи?
— Моја мајка Јелена рођена је у Тешњу, а отац Стеван Видовић у Стрмици код Книна, али су се Видовићи врло брзо одатле преселили у Сарајево. Иначе, Видовићи су пореклом са данашње границе Црне Горе и Албаније. Ту постоје три села и зову се Видовићи. Они су били виноградари, па је мој отац увек волео ону песму: „Одатле иду винари, винари Белограђани“. Видовићи су одатле кренули у Боку а затим су насељавали Далмацију до Истре. У своје време су били најпознатији виноградари. Моја крсна слава је Свети Трифун. У Боки се налази црква Светог Трифуна, која је била првобитно византијска, православна, али су је римокатолици за време Турака прерадили. И сад недавно, кад је био земљотрес, падну зидови и открију се фреске православног храма! Свети Трифун је заштитник винограда и винара!

Како објашњавате чињеницу да Срби из Босне имају јаче изражену заветну свест?
— Босански Срби су граничари српског народа, они су били у директном контакту са Аустро-Угарском као крсташком државом и Хрватима, којима су наменили да буду њихово оруђе. Међутим, централни део српског народа није никада доживео панонски и средњоевропски католицизам као крсташку империјалну силу, па је зато имао врло наивне погледе на римокатолике, док је тамо то било другачије. Ево примера из мог детињства. Када сам се родио, владало је југословенство, али су били важећи аустро-угарски родни листови, које је издавала општина на латинском, а они су били без података о припадности нацији и вери. Како подаци нису били потпуни и није било података о крштењу, тражили смо их од Цркве, па је тако поп Љубо Дучић, рођак Јована Дучића, рекао да се дан крштења сматра даном рођења. Ето, то је био наш први отпор југословенству схваћеном као прозелитизам, јер су наше комшије у име југословенства на сваки начин настојале да наметну католичанство као просвећеније од православља.

Једна од најважнијих ствари о којој данас говорите је значај парохијске заједнице за црквеност православних хришћана. Какво је било ваше младалачко искуство црквености и парохијске заједнице у Босни? 
— Мој деда је био православни свештеник у Тешњу. Он није исповедао људе, него би стао испред олтара, изнео путир и питао: „Да ли сте се исповедили, али не мени него ономе коме сте згрешили? Има ли кога овде ко има некоме нешто да замери? Не опраштам ја грехе, него Бог“. Тако је говорио, разрешио их и причешћивао одмах. Јер исповедање само свештенику није исповест. То је обред црквене организације која уопште није верска – то је институција. После Литургије седело се у кући која је била одмах преко пута јер није било парохијског дома. Долазили су ту сељаци на коњима из места удаљених и петнаест километара, а моја баба, попадија, сваком од њих прала је ноге. Е, та попадија је мене васпитавала у детињству.

Говорили сте о добрим односима Срба и муслимана тог времена и сведочили о бројним примерима њиховог херојског држања у логорима кроз које сте прошли. Како би православни требало да се односе према муслиманима?
— Хришћанство је коначно ушло у европску историју дијалогом између Грка и Јевреја. Ми смо, међутим, данас у таквој ситуацији да православље, ако хоће да се уздигне и обнови, мора да води дијалог са семитима, значи и Арапима, а пре свега са оним муслиманима који не желе насиље. Пре Другог светског рата краљ Александар умео је да води веома добру политику према муслиманима, тако да је пред одлазак у Марсељ, значи пред смрт, дошао у сарајевску џамију и поклонио се. Чак су му скинули чизме и опрали ноге да би могао да уђе у џамију. Није клањао, стајао је док они клањају, али је указао поштовање. Наиме, када је 1766. године укинута Пећка Патријаршија, онда су римокатолици навалили на православне у Босни да их покатоличе како год могу, међутим, било је веома много муслимана који су били велики противници Аустрије, па је склопљена нека врста савеза против Аустрије као крсташке силе. Од тог времена велики број муслимана држао се према Србима српски, и они су се изјашњавали као Срби. У Тешњу, где је моја баба становала, а деда се већ упокојио, живео је и чувени Ширбеговић, чији је брат учествовао у Првом светском рату и прешао преко Албаније. Сећам се када је једног лета Ширбеговић наишао поред цркве и казао мојој баби: „Помоз Бог Марта, ‘ајде вечерас на ифтар да ми дођеш“. Ифтар је свечана вечера у време муслиманског поста. Каже она њему: „Бога ми, не могу ти вечерас“. Питам је зашто не може, код њих се добро једе, а она мени стално даје неку пуру. „Не може сине, ако те зову на ифтар, онда треба као и они да не једеш ништа читав дан“. А ја кажем: „Па нисам ја муслиман“. „Свеједно, позвали су нас“. Сутрадан ми је рекла да читав дан не једем ништа и пазила на то. Ја сам, наравно, отишао да крадем воће. Увече смо отишли на ифтар. Све је то због тога што је и он, када је код нас долазио на Божић или Ускрс, поштовао српске обичаје, и све је знао, па и да буде и положајник. Тако је изгледао тај однос. Чак је и у четницима Драже Михајловића било муслимана.

Тито је урадио све да онемогући зближавање Срба и муслимана, нарочито оног дела који се осећао српским, а том делу припада доста њих који су били са мном у логору. Треба водити рачуна о томе да православна Црква, као политичка организација у сарадњи са државом, не може ништа да постигне. Она може да опстане само као верска заједница у сарадњи са народом!

Реците нам нешто о вашим студија у Загребу, односно, како сте постали скојевац?
— Нисам постао скојевац у Загребу, него у Новом Саду. Моја припадност СКОЈу није била политичка, то је био израз солидарности. Догађало се да, када радници ступе у штрајк, па дођу штарјкбрехери да растуре штрајк, онда смо ми одлазили да помажемо радницима и тукли се са штрајкбрехерима – то је била та солидарност. Затим, ми смо веома волели Русе и сматрали смо да је Стаљин руски цар. Нисмо ми појма имали шта се догађа. Политика је тада имала тираж од двадесет хиљада примерака и ја сам је читао једном недељно – четвртком Политику за децу. Сматрали смо да су Руси донели велику правду и да треба бити са њима, а не са Французима или Немцима. Ми смо се држали љубави према Русима онако како нас је учила баба или мајка.

Онда наједанпут, пред полазак у Загреб из Новог Сада, деле брошуру Стаљинова биографија, и то смо волели да читамо, а после је дошла и Историја СКП(Б). Браћа Бранко и Станко Бајић организовали су на Фрушкој гори школу за скојевце, и ту сам ја почео да учим историју СКП(Б), која ме је врло интрересовала, тако да сам постао такорећи образован скојевац. И као такав сам отишао у Загреб. Када је требало да идем на студије, моја мајка пита оца: „Зашто не у Београд“? „Е, неће ми га ићи у Београд, да буде комуниста“, одговорио је отац „нек' иде у Загреб, па да ми се врати као Србин“. Tога сам се сетио 1968. године, јер једини студенти који су били леви и анационални били су београдски, док су сви други били националисти, у Љубљани, Загребу, Сплиту, Сарајеву, Титограду, и то антисрпски настројени.

Југословенство је пре рата деловало врло збуњујуће на све нас, наметао га је просветни програм, уџбеници, све до појаве Историје Васиља Поповића, који је у њој дао приказ источног питања и западне империје, односно граница западне империје. Он је био бољи историчар од Владимира Ћоровића. Иначе, Васиљ је убијен већ 1941. године.

У то време се губила хришћанска солидарност и осећање заједнице. Да ли сте тада били свесни те жеље за истинском заједницом? Колико сте СКОЈ доживљавали као замену за изгубљену заједницу?
— СКОЈ је, пре него што ћу отићи у Загреб, био пропагиран као заједница солидарности, другарства и узајамне помоћи: никад не смеш издати друга, никад не смеш напустити другарицу коју си изабрао… Заиста се проповедао морал. Иницијатор таквог скојевског васпитања омладине био је Иво Лола Рибар, кога ће Тито касније да убије. СКОЈ је био заиста антифашистички, насупрот Хитлерјунгенда, који је постојао у Војводини и у Сарајеву. СКОЈ је био такав до 1944. године и до Титовог уласка у Београд, када је он покупио многе хулигане увео их у СКОЈ и дао им задатак да нападају лист Демократију итд. Наравно, то му није било довољно, па је после укинуо СКОЈ. Јер скојевци су били патриоти, и не треба доводити у питање њихову спремност да се боре против непријатеља. Треба доводити у питање чланове Комунистичке партије, јер су они били апсолутно непоуздани људи. У томе је корен сукоба на левици.

Сукоб на левици се тумачи као естетички сукоб. Ви сте били његов непосредни учесник и сведок. Како сте доживели сукоб на левици? 
— Када је 1939. године формирана Бановина Хрватска, шест дана пред почетак Другог светског рата немачким нападом на Пољску, Шубашић је одмах по њеном оснивању почео да се понаша као бан. Бан је почетни степен монархијског достојанства. Мачек је читаво време имао грађанску заштиту и сељачку заштиту, били су то униформисани партијски одреди који су у време партијских празника марширали са пушкама о рамену. То је било слично територијалној одбрани после рата. Обе те заштите Мачек 1939. године обједињује у Хрватску државну заштиту – ХДЗ. И та ХДЗ је нас, припаднике Југословенске војске, 1941. разоружавала. Тада сам се нашао у малој групи у Петроварадину, тако да сам морао да сакријем пушку и тражим цивилно одело.

Сукоб на левици је настао 1937. године после пораза Конкордата, који је био крсташки напад на Српску православну цркву у име југословенства. То је ишло дотле да је чак и Скупштина одобрила Конкордат. Иницијатор тог Конкордата био је Краљ Александар 1929. године. Међутим, када је видео о чему је реч, он се обратио Француској не би ли добио Конкордат у оном значењу какав је имао у Француској. Наиме Французи су у XIV/XV веку „заробили“ римског папу, превели га у Авињон [1], a он је тамо имао папство и служио интересима француског краља, који је први који је потчинио папу националним интересима и нацију извео испред цркве. [2] Авињон се налази близу Марсеља, а тада се причало да је један од разлога његовог пута у Марсељ било добијање савета и помоћи да Конкордат, који је Југославија морала да створи, буде такав да папа, односно његови бискупи, буду потчињени краљу, а не да воде своју политику.

Краљица Марија је тражила да се води истрага о убиству Краља Александра, међутим, Француска је то одбила због тога што би то био међународни скандал, али не против Хитлера и Немачке, него против Енглеза, јер Енглези су увек били заинтересовани за Балкан као своју стратешку базу против Русије, као што је то и данас.

Од 1934. битно се мења однос према Конкордату. Када сам дошао у Загреб на студије затекао сам врло чудну ситуацију. Пошто је Конкордат одбачен 1937. године, Крлежа и хрватски комунисти напали су београдску студентску омладину што је у демонстрацијама марширала под црквеним заставама против Конкордата, а то марширање су назвали „рипидијада“. На чело КПЈ тада долази Тито са задатком да разбије Комунистичку партију Југославије, па из КПЈ одваја КП Словеније и КП Хрватске – две католичке партије. Оне добијају дозволу да воде преговоре са Каптолом о самосталности Хрватске и Словеније – потчињених нација. Стаљин и Коминтерна имали су став о савезу не само са радничком класом него и са свим нацијама које су противнице Краљевине Југославије као империјалне творевине Француске и Енглеске. Коминтерна је стала на страну Хрвата и Словенаца да би се ослободили „великосрпске Југославије“. Сукоб са Конкордатом показао је да је и омладина марширала, међу њима су били и чувени комунисти, као што је рецимо Карабеговић, јер је Конкордат сматран фашистичким. Наиме, папа је заиста и био наклоњен фашизму, а антифашистички покрет, рецимо у Француској, сједињавао је комунисте и вернике у борби против фашизма. То се исто десило у Београду, међутим не и у Загребу где је КП Хрватске добила од Коминтерне дозволу да се бори против „великосрпске Југославије“, док је на чело КПЈ дошао хрватски комуниста Тито. Када сам дошао у Загреб, вођена је једна политика против Југославије, међутим, против разбијања СКОЈ-а и формирања СКОХ-а били су водећи далматински скојевци – пројугословени – који су били захвални Југославији и Србији јер су ослобођени од Италије. Тај искрени југословенски дух владао је Далмацијом и сви далматински скојевци на студијама били су Југословени и због тога били у сукобу са КПХ.

Много пута сам чуо и прочитао како се тај сукоб на левици представља као есетички сукоб. Није то био естетички сукоб. Расправљао се о томе за шта треба уметност да се ангажује: за социјалне или националне циљеве, па су сви тражили некакав политички одређен ангажман. У Загребу су комунисти тражили да буде прохрватски, антијугословенски и антисрпски.

Постојала су тада и друга студентска удружења: босанско удружење Бразда, словеначки Триглав, који је био и југословенски, Матија Иванић, који је био далматински, Ловћен, црногорски, Михајло Полит-Десанчић – удружење студената из Војводине. Та студентска удружења имала су редовне и велике приредбе, међутим, увек су наступали југословенски, против чега је била партија. Због тог антисрпског става партије, из партије су иступили Божидар Аџија, Отокар Кершовани, Огњен Прица, Васо Богданов. Божидар Аџија је тада основао Странку радног народа, која се одвојила и од комуниста и од социјалдемократа. Када су били локални избори 1941, у свим српским општинама изборе добија Божидар Аџија са својом странком, која је била антикомунистичка, што значи антиаутономашка. Ми скојевци разносили смо летке за његову странку, као аутентични Југословени сматрали смо да Југославија мора бити јединствена као и Совјетски Савез.

И тај СКОЈ, који је био против Комунистичке партије, биће и те како организован 1941. године, посебно у Далмацији: имаће партизанску бригаду којом је командовао Вицко Крстуловић. Међутим, Тито ће ту бригаду да укине 1943. Као што ће и СКОЈ да најпре у Београду напуни са хулиганима, а да онда, тобоже због хулиганства, укине СКОЈ у целој Југославији. Наиме, он се бојао СКОЈ-а, нарочито крајишког.

Ваше логорашко искуство је утицало на ваше схватање човекове природе, на свест о људском достојанству и човековој слободи да одлучи о својим поступцима, и да човека битно одређује питање смисла живота. Да ли можете да се сетите неког пресудног догађаја из логорског живота који је утицао на вас?
— Било је неколико догађаја. Али посебно после немачког пораза на Стаљинграду, нама је у логорску бараку у току ноћи ушао Норвежанин који је био у норвешкој војсци, у квислинзима (они нису били џелати, били су само чувари реда, као недићевци код нас). Упао је нагло и само рекао „Tyskland kaput“. Када смо чули да је Немачка изгубила, не знамо шта ћемо, него наточимо воде и наздрављамо. А есесовсци су због пораза на Стаљинграду, иначе сви млади, одлични скијаши, јаки као бикови, тада били повучени и скоро сви послани на источни фронт, а на њихово место су дошли трећепозивци, вермахтовци, који су имали око четрдесет година. Мада је и међу њима било врло окрутних људи, они су се ипак разликовали од есесоваца. Али остало је десет-петнаест есесоваца само ради гоњења евентуалних бегунаца. Да не говорим како је било до тада – само један пример – 14. јула 1942. године стрељали су три стотине људи због тога што су двојица бегунаца разоружали једног стражара, а потом разоружали још двојицу и побегли. Један логораш је чак успео да побегне, па је после рата живео у Канади.

Нас је једино држала вера да ће Руси да победе. После пада Стаљинграда побегао је један човек водећи при том рачуна да својим бекством не изазове репресалије, али је украо пушку из магацина. Њега су ухватили и саоницама вратили натраг. Он седи на слами, покривен је ћебетом, везаних руку, ноге су му поломљене, тако да не може ни да устане. Хоће да га вешају. Нас су свако јутро постројавали, а тога јутра есесовци су тражили да се сви они који због исцрпњености тешким радом не могу да преживе баце у јаму, која не може да се затрпа јер је смрзнута земља. Тако су носили једног, мислим да је био из Краљева, и док је пролазио поред нас постројених он каже: „Брале, дај ми мало `леба, да не умрем гладан“. Нико од нас није имао хлеба и њега односе даље. Вешала су подигнута, бегунац не може да стоји, може само да се ослони на једну ногу, стоји мирно, као да га ништа не боли, али ми видимо да се све време нешто натеже док командант чита пресуду, а један Циганин [3], који је био виолиниста у Бечу и тамо добро научио немачки, плаче и преводи. Трајало је то добрих пет минута и, када је прочитана пресуда, дошао је војник, повукао уже које је држало кладу, а она је повукла даску испод ногу осуђеника. У том тренутку из њега потече мокраћа као река – он се читаво време уздржавао, и на саоницама и пред нама. И тек када више није владао собом, та мокраћа је кренула из њега, а ми никако другачије нисмо могли да протумачимо његово држање него као његово посебно господство. После тога смо почели да разговарамо о томе каквог смисла има бити нормалан, пристојан, одржати своје достојанство – пазите, он држи достојанство неколико минута пред своју смрт. После тога смо скоро сваки дан водили такве разговоре какве ни у цркви нисмо водили о чувању достојанства до смрти.

Говорили сте да сте у то време добили снажну вољу за животом и да је то касније утицало на вас као нека врста посебног животног искуства. Колико су ти разговори у логору одредили ваше схватање значаја дијалога?
— Такве дијалоге, суштинске, какве смо тада водили, у парохијским домовима никад нисмо имали. Дан-данас кажем да не могу да замислим зашто се противе литургијском дијалогу после Литургије. Уместо тога свештеници нам држе проповед којом прекидају Литургију, читају проповед написану јуче, не водећи рачуна да ли ту проповед чују сви присутни. А Литургија не сме да се прекида, већ када се заврши, свештеник каже с миром изађите, и да тако смирени разговарате, јер када смирено разговарате то више није полемика у којој нико никога не слуша, то је разговор између људи који се узајамно поштују. После Литургије требало би да се окупимо у парохијском дому и да разговарамо, али не о ономе што је проповедао свештеник, јер он је проповедао по чтенију (у црквеном календарчићу пише шта ће бити читано из Јеванђеља, а шта из Дела апостолских или Посланица) и то је повод, што значи да је увек дата једна тема. Када, рецимо, четрдесет година учествујете у тим разговорима, ви постанете лаички богослов са више знања од оних који су тек завршили Богословски факултет – и то из разговора међу људима, зато што једино самоспознаја, која подразумева покајање, представља једини могући начин да човек сазна ко је он, шта је он, који је смисао његовог живота. А, када говоре да је теологија наука о Богу, то је за мене безбожнички. Немогућа је наука о Богу. Немогућа! Могућа је једино наука о човеку, и то онолико колико нам је Бог омогућио давши нам слободу да мислимо о себи, да говорило о себи, да располажемо својим искуством, да ли ћемо га исказати или сакрити или лажно приказати, како ћемо га искористити, за какву акцију, за какво понашање – то је дато човеку и то је моћ слободе.

Нико не води рачуна о томе, рецимо, Црква Светог Марка има седам парохија, што обухвата преко 200.000 становника, а немамо више од двеста људи на Литургији. Свештеници се стално понашају као да нас уче о вери. Они могу да нас науче шта је обред, могу да нас науче о историји Цркве, али шта је вера? Слушајте, нема тога философа, естетичара који ће успети да објасни шта је уметност или шта је вера. Само нам је дато да реагујемо уметношћу на уметност и вером на веру. Ако немате вере, узалуд вам причам и учим вас вери.

Шта је слобода за верујућег човека?
— Пре свега слобода је директно увод у покајање, сазнање своје суштине и свог греха, према томе и свог односа према Богу. А када тачно одредите свој однос према Богу, онда знате шта је ваше и немојте да ту слободу претварате у божанство као што је то радио сатана у Његошевој Лучи микрокозми, који је ту слободу прогласио божанским елементом и на тај начин се претварао да је сличан Богу. Не, то је слобода смртног човека, и он мора да буде задовољан том слободом, она је само предворје, припрема за трансцендентално осећање које је догађај.

Да ли је самоспознаја могућа подвигом поста, молитве и покајања? 
— Самоспознаја је могућа искључиво у дијалогу, јер у самоспознаји човек излази из свог искуства, сусреће се са туђим искуством, с неким са којим води разговор. Тај разговор мора да има карактер дијалога, а не полемике. Дијалог је сагласност у Логосу, сабраност, а полемика је рат у коме се доказује ко је паметнији. Платон је предвидео дијалог, његова дела су писана као дијалози, а циљ читаве философије код њега је самоспознаја, а не спознаја света. Значи, самоспознаја је могућа само у дијалогу: јер је само саговорник кога поштујеш у стању да открије слабости и недостатке у твом знању а да није свестан да је открио, као и ти у њему, а да ниси свестан да си их открио. То је тајна дијалога. Да је дијалог тако значајан види се по томе што је Литургија могућа искључиво као дијалог. Литургија је највећи ауторитет у хришћанству, већи и од Васељенских сабора. Литургија је дијалог јереја који служи и верника, дијалог пред Богом. Ми врло често не схватамо ту природу Литургије, па се дешава да, рецимо, протођакон чита Господњу молитву, Оченаш, чита Символ вере, којим ми верници исказујемо нашу веру, Господњу молитву, којим се обраћамо Богу да нам опрости грехе као што ми праштамо… Нас не може нико да замењује у тој молитви, као што не може да нас замени у причешћу или крштењу.

Тај дијалог је оно што се дешава пред Богом у Цркви и због тога се људи и окупљају, јер дијалог је пред Богом и у том дијалогу су подједнако важне обе стране, оба саговорника, с једне стране народ који на грчком значи хор, а код нас значи коло. Тога има у Његошевом Горском вијенцу: верујући народ који разговара са Владиком Данилом, који је једини сагласан са њим, док га главари уопште не разумеју. Једини ко разуме и Владику и народ је Игуман Стефан, који је изнад Владике, као што је манастир изнад световне власти.

Какав је значај поста и шта је смисао молитве?
— Пост је надзор над собом, као свест моћи коју имамо над собом, пре свега над свим могућим нагонима: и храном, и пићем, али и грабежом, и властољубљем итд. За време поста треба победити све те страсти. Међутим, код нас се верујући ограничавају да за време поста држе под влашћу само страст јела, а о осталима страстима мање воде рачуна – о властољубљу, о гордости… као да не схватају да, када је у питању храна, ту још могу и да погреше, али да у овоме другоме никако не би смели.

Молитва је разговор са самим собом пред Богом у коме се води унутрашњи дијалог са својим другим лицем, са својим искуством. Ипак, тај дијалог нема плода као дијалог са ближњим, јер молитва није довољна, нема смисла без Литургије. Литургија је изнад молитве, јер молитва је у Литургији, а молитве укључене у Литургију делују јаче него када се говоре код куће, приликом преслишавања, сећања и припреме за Литургију. Библија нема везе са истраживањем космоса. Има везе са човековим погледима на космос који су греси, грешке и заблуде. Човекова гледања на космос, исправна или погрешна, су карактеристике човека а не космоса. Библија је искључиво наук о човеку, укључујући и све његове заблуде и грешке, које јеврејски пророци износе врло отворено и без икакве спекулације. Баш зато је та књига света. Оно што човек највише може знати о Богу је оно што може да сазна о себи, јер једино тако може да уђе у природу божанског ума и да има представу како је Бог стварао човека. Дакле, човек се једино самоспознајом приближава Богу, јер, кад спозна своју суштину, он ће осетити шта Бог хоће, шта је хтео, сазнаће нешто и о Богу који је несазнатив. О Богу се може знати онолико колико знамо и о себи јер нам само тај део божијег ума може бити доступан.

Били сте марксиста, а касније сте објаснили марксизам као наставак западне метафизике. Како је изгледало то ваше преумљење, и колико вам је то искуство помогло да сагледате заблуде западне метафизике?
— То је почело већ у Загребу. Професор физике Каталинић питао ме је на испиту о инерцији. Кажем му: „Па то је објашњено дијалектичким материјализмом“. А он мени каже: „Нисте читали Енгелса. Узмите и прочитајте, а онда дођите да ми кажете да ли је то тако, а сада ево вам петица.“ И то је први предмет из којег сам пао.

Тада нисам имао никакво политичко искуство, осим што смо се пре рата тукли са ХДЗ-ом, а у рат сам отишао као добровољац да браним своју земљу упркос партији која је била против тога. Наше образовање било је наивно, гимназијско, сувише конзервативно да би уопште давало било какав одговор на проблеме у којима живимо. Гимназија је била толико застарела да смо ми потпуно неспособни стигли у Загреб, то је као да са бабиним лекцијама идеш у војску.

У Упсали су нарочито нас бегунце опкољавали коминусти који су били истински, заиста просовјетски људи. Од њих смо добијали штампу, водили су нас на приредбе, позивали су нас да им певамо наше песме. Будући да сам имао краљевску стипендију, ишао сам сваког месеца на контролу, на разговор. Мој шведски је било лош, говорио сам њихов простачки народни језик. Када сам рекао с ким се дружим протестантски свештеник код којег сам ишао на разговор ми каже: „Добро, ево вам Енгелс на шведском, ево Вам Маркс, ево и Стаљин на шведском језику“. А био је побожан човек, протестант. Тада сам већ читао и проучавао Лењина и нисам га више волео, јер је већ постојала врло јасна представа о руском социјализму.

Изашао сам из затвора 12. децембра 1947. и отишао у Београд. Мој друг из логора је био графичар и директор Графичко-индустријске школе у Цетињској улици, и он мени помогне да добијем посао професора немачког у тој школи, да добијам плату и два литра млека дневно – што су графичари добијали због олова. Такође написао је молбу да ме приме на ванредно студирање филозофије. Мене приме, и ту ми се згадила филозофија, ту је одмах почео мој обрачун са њом. Филозофски факултет је водио Душан Недељковић, иначе директор комисије за осуду београдских интелектуалаца који су наводно сарађивали са окупатором, који је, као и Марко Ристић, потписивао смртне пресуде без суда. Недељковић убрзо постаје и академик и тамо је диктирао персоналну политику.

Међутим, све је то требало проћи. Ето, и сада имам према комунистима став другачији него што они најчеститији причају, ако има таквих, исто тако и о националистима који лажу да су то, јер сам коначно видео шта је заправо патриотизам, шта је заправо вера, шта политка а шта историја. Сматрам да човек треба да се у својим ставовима руководи историјским, а не политичким дневним интересима. Историја је континуитет који повезује све генерације потчињене једном те истом циљу и нема те политике која тај циљ обара. Тај историјски циљ је надполитички и очекујем да такав циљ има и Црква, али и ту сам се изненадио.

У Фочи сам, када је основана Академија 1993. године, по препоруци сарајевског митрополита Николаја био одређен за главног предавача. И, када сам предавао како треба да се понашају војни свештеници и официри Републике Српске, и причао да нипошто не смемо да се завадимо с муслиманима, јер циљ је Американаца да у Босни Срби заратују са муслиманима како би се светски муслимански покрет окренуо против Срба и против Руса. Као што је Тито настојао да преко Покрета несврстаних муслимане, који су били врло антиамаерички настројени, окрене против Совјета. Говорио сам, значи да никако не смемо да улазимо у сукоб с муслиманима, говорио сам и о вери, онако како ме је баба још учила. Покојни Никола Кољевић је то добронамерно коментарисао: „Он нама прича своје старе скојевске пароле.“

___________________
Напомене приређивача:

[1] У доба раног хришћанства Авињон је био трговачка испостава старогрчке колоније Масалија, данашњег Марсеља.

[2] Краљ Филип IV Лепи, папу Климента V, који је био Француз.

[3] Професор Жарко Видовић сматра да је за ромски народ назив Циганин заправо симбол њихове мученичке судбине и да је савремена политичка коректност, која забрањује употребу речи Циганин, уствари још један од начина да се сакрије истина о њиховом страдању у Другом светском рату.

(Наставиће се)

Разговарао БОГДАН ЗЛАТИЋ

Фотографије ДУШАН ЈАУКОВИЋ

Објављено у часопису „Зенит“, год. IX, бр 14, зима 2014.

ЖАРКО ВИДОВИЋ: СЛОБОДА ЈЕ ДИРЕКТНИ ПУТ У ПОКАЈАЊЕ (2)

Opširnije...

Драган Марјановић: НА ДАН БОЖИЋА

Време стани,
заустави се дане,
као што све већ у мир тоне,
док “Дјева днес Пресушчественаго раждајет”…
 
Свита вечности остани, нек овај дан потраје,
нек мир небески настане...
Нек Празник пролазност надтраје…
Тиха радост нек наступи, весеље у нади...
 
Из Празника, гле, радост тихо исходи,
чудесно царује умиљење,
силази Господ - с нама је Бог! –
Тиха, нема, радост у Тајну уводи...
 
Ах, гле Ње – преупућене у Тајну;
ах, какву Она радост има,
какво је Њено удостојење !
Радошћу својом Она се сели на престо,
радост је у Царство узводи…
Тако је тиха
та Њена радост;
тако узвишено – Њено смирење.
                                                           Драган Марјановић
Opširnije...

Драган Марјановић: БАДЊЕ ВЕЧЕ

Зашто ове ноћи чудни мир прожима
Сваког створа живог?
И децу у соби и стада у пољу
И лане у шуми, међу боровима
И зечића сивог?
 
И зашто је слама мека као душа
И топла к'о хлеб што га бака пече
И зашто сад радо свако сваког слуша
И спокој царује цело ово вече?
 
И што сву ноћ звезде трепере над шумом
И нагнуте, нешто ишчекују доле?
И што ми се мисао распростире умом
Да се то и оне с анђелима моле?...
 
Син Божји се рађа, зато је то тако;
Из Царства небеског Он на земљу стиже;
И осећа душа и створење свако
Колико се небо примакнуло ближе...
 
И гле, моја душа сав свемир упија
И сав свемир у њу беспрекорно стаје
И ту тиху радост што одсвуд избија
У дну моје душе пустићу да траје.
                                                           
                                             Драган Марјановић
Opširnije...

Ненад Илић - БАДЊАК И БДЕЊЕ

Бадњи дан и Бадње вече. Дан и ноћ бадњака и бдења. Бадњак као символ, бдење као припрема. Дан и ноћ када ће скоро сви крштени постити, а они који су постили цео пост - заборавити да су постили.

Opširnije...
Pretplatite se na RSS feed
Irish bookie Coral cbetting.co.uk location at United Kingdom

Категорије

Линкови

Локалне вести

Алати

О нама

Пратите нас

List with onlain bookmakersGBETTING