Menu
ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА О СРБИЈАНСТВУ

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА …

Појам „србијанство“ се ко...

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВО ЧУВАМО ?! (ИЛИ – МОЋ СИМБОЛА)

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВ…

Беше ли да је неко најављ...

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИКА ТВАРИ ИЛИ ЕВОЛУЦИЈА

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИК…

„И зато ће им Бог послати...

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Иван Гундулић, вредан 5...

Радован Дамјановић : Срби су најстарији народ и лингвистика то доказује!

Радован Дамјановић : Срби су најста…

Гост емисије "Интервју" б...

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ?

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ…

Времена су уистину тешка,...

666

666

Чудан, али врло јасан зна...

Весна Веизовић: Кад материја поједе дух у души остаје амбис или како гинемо у информацином рату

Весна Веизовић: Кад материја поједе…

Св. Пајсије Светогорац: „...

Ђорђе Ивковић: А ВЕТРОГОЊЕ ЈЕДВА ДОЧЕКАЛИ

Ђорђе Ивковић: А ВЕТРОГОЊЕ ЈЕДВА ДО…

Што виси капија? Где вам ...

Драгослав Бокан: ОДБРАНА ХРИШЋАНСТВА И СВЕТОСАВСКОГ СРПСТВА ОД НЕПРАВОСЛАВНИХ СРБА И ЊИХОВИХ ПРОИЗВОЉНИХ ФАНТАЗИЈА

Драгослав Бокан: ОДБРАНА ХРИШЋАНСТВ…

Иза овог мог громопуцатељ...

Prev Next

Драгослав Бокан: ИСТИНЕ РАДИ...

Драгослав Бокан: ИСТИНЕ РАДИ...

1961. године на Хиландар је дошла група српских искушеника.


За то време је реч о нечем револуционарно важном, достојном да уђе у све хронике и историју најзначајнијег српског манастира и најважније задужбине.
Њиховим доласком, избегнута је (врло реална) опасност да ова велика српска светиња, наша духовна тврђава и реално оличење светосавског Завета - престане да буде нашаи постане само један у низу грчких манастира на Светој гори.
Строги имиграциони закони, агресивна политика грчке владе по овом деликатном питању, немогућност српских држављана СФРЈ да добију визу и право обиласка (а камоли боравка и останка) Хиландара, па, донекле, и секуларни трендови тадашње епохе - учинили су да задужбина Светих Немањића замало постане још један велики српски пораз у двадесетом веку.
Срећом, постоји Бог и чудесна су дела његова! Па се тако многе катастрофалне ситуације и наизглед немогуће мисије очас преображавају у најнеочекиваније победе и истински доказ Божијег учешћа у историји и нашим животима.
Тако је било и те, већ поменуте 1961. године (између осталог, и године мог рођења), када је долазак мале групе српских ходочасника променио судбину Хиландара и задржао га у српској историји. Слично као и крајем деветнаестог века, када смо, исто тако у задњи час - а трудом последњег владара династије Обреновић - избегли да Хиландар постане (или, прецизније речено, остане) бугарски (пошто су велики манастирски дугови и национална припадност хиландарског монаштва већ привели славну српску задужбину под бугарско окриље).
Овог пута нису наши краљеви спасили српски карактер и дух ове средњовековне светиње (више их није ни било). То су учинили ратни ветерани најоклеветаније српске војске у нашој историји - припадници љотићевског и недићевског Српског добровољачког корпуса из бурних ратни-идеолошких олуја Другог светског рата.
Слично својој браћи по оружју (и православном духу) из предратне Румуније, ови српски "војници са крстом" су од ратника лако постајали свештеници и монаси, са црквама и манастирима као духовним касарнама њихове старе/нове мисије у свету.
Баљезгање научних плаћеника и историчарских полуидиота о тобожњем "фашизму" румунских "легионара Светог Архангела Михаила" и српских добровољаца са ознаком Светог Георгија Победоносца на грудима - учинило је да читаве генерације Румуна и Срба поверују у ову пропагандну мантру и изанђали стереотип у рукама (и према људима и према истини) немилосрдних победника, супротстављених вери а не само "идеологији" два братска, православна народа.
Свођењем читаве ове величанствене приче о поново пронађеном хришћанском идеалу код нововековних ратника - на ниво најнижих и најглупљих асоцијација (где се њихов пожртвовани отпор агресивном безбожништву својих сународника третирао искључиво као неморална "колаборација са немачким окупатором").
Најбоље, најсмелије и најискреније коментаре на ову тему чуо сам од блаженопочившег владике Данила Крстића, који се читавог живота молио за спас душе припадника ове две (у широј јавности непрепознате) две мистичне хришћанске војске, надахнуте племенитом, боготражитељском идејом "крста часног и слободе (у Христу) златне"...
Али, да се вратимо основној теми овог поносног и поштовања пуног сећања на спасоносну, 1961. годину у историји православног српског манастира, када су према Хиландару кренули (на пут без повратне карте) Срби из дијаспоре, решени да своје животе уграде у светогорски део наше историје и спасу скоро већ изгубљено.
Срећом (и Промишљу Божијом) стигли су на време на своје последње и најважније бојно поље, на коме су добили своје нове, крстоносне црне униформе и тако спасили Хиландар од преумљења и расрбљења.
То је, истовремено, био и јасан знак свим њиховим разумним и истине жељним сународницима да разумеју каква је то била оружана формација оваквих људи, и у чему се суштински разликовала од свих других из ратног метежа и оног што данас називамо "грађанским ратом" у Југославији пред долазак Тита на власт. Паметном доста (а оним другима ни јаснији знаци не би били довољни да ишта схвате од свега најважнијег на ове наше још увек нерешене теме и запитаности).
Дођоше тако озлоглашени "љотићевци" у српску Свету Земљу, наш овоземаљски Јерусалим, и показаше ко су и од каквог су људског материјала сачињени. Уместо јалове идеолошке препирке, они су ДЕЛОМ ПОКАЗАЛИ све оно што се само делом и може показати и потврдити. Уосталом, као и у рату, на исти начин и из сасвим сличних мотива.
Њихова крштена имена су тада замењена новим, монашким, али су они остали на истом путу у подножју Крста. Што су доказали и свих каснијих година, као велики и смерни духовници и подвижници.
А читава ова необична "операција", почела је вапијућим позивом из самог Хиландара и својеврсним "извиђањем" и "обиласком терена" Јакова Љотића, некадашњег елитног краљевског дипломате, Димитријевог млађег брата (убијеног од стране Титове УДБЕ, десетак година после тога у Немачкој).
На основу оног што је тада видео, дошло је до овог "мирнодопског (а борбеног) задатка", који се завршио баш како треба - успешно и са потпуно постигнутим циљем.
Након ове, "прве групе", дошло је у Хиландар још неколико њихових сабораца из ратних времена, па је манастир доживео не само наставак своје мисије из давних времена, већ и својеврсну унутрашњу обнову и духовну "ренесансу", а на српску и општу корист.
Њиховим молитвама (а сви су они већ дуго у Царству Небеском и "с десне стране Оца") нек нас сачува Господ, учећи нас да препознамо Његов уски и једино спасоносни Пут.
Пут Васкрсења и Спасења.
P. S.
Кад смо код описа нашег духовног хаоса и ослабљења вере у међуратном југословенском друштву, сетићемо се тога да је као "главна мана" Димитрију Љотићу по правилу навођено како је био "верски махнит" (?!), па је управо с том "дијагнозом" чак био хапшен (у септембру 1938) и, чак, спроведен на психијатрију на испитивање.
Тада су га јавно бранили од ове, свеопште анти-хришћанске хистерије у српско-југословенској јавности владика Николај Великировић и тадашњи министар одбране, генрал Милан Недић. Посебно је негативно коментарисана (и исмевана) у штампи веза Љотићевог "Збора" и ондашњег Богомољачког покрета. Таква су то била времена, непрестано у призивању ђавола (што нам се, на крају, и испунило).
А крајем октобра 1940. године је наређено хапшење Динитрија Љотића (иначе потпредседника Патријаршијског савета СПЦ) од стране државних властодржаца, па се он следећих пола године крио (прерушен у монаха) у ковиљском манастиру....
Каква су то била невероватна, аутодеструктивна времена! За не поверовати.

Poslednji put izmenjenoпонедељак, 09 јануар 2017 22:25
nazad na vrh
Irish bookie Coral cbetting.co.uk location at United Kingdom

Категорије

Линкови

Локалне вести

Алати

О нама

Пратите нас

List with onlain bookmakersGBETTING