Menu
СВЕТИ САВА

СВЕТИ САВА

СВЕТИ САВА   Ко се...

Драган Марјановић: Србијанство и Косово

Драган Марјановић: Србијанство и Ко…

Како, гледано идејом срби...

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА О СРБИЈАНСТВУ

ИЗЛАЗ ЈЕ У СУПРОТНОМ СМЕРУ – ПОУКА …

Појам „србијанство“ се ко...

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВО ЧУВАМО ?! (ИЛИ – МОЋ СИМБОЛА)

Драган Марјановић: НЕ ВАЉА ДА КОСОВ…

Беше ли да је неко најављ...

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИКА ТВАРИ ИЛИ ЕВОЛУЦИЈА

Драган Марјановић: БОЖАНСКА ДИНАМИК…

„И зато ће им Бог послати...

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Ђорђе Ивковић: О ПОНОСУ И ЗАБЛУДИ

Иван Гундулић, вредан 5...

Радован Дамјановић : Срби су најстарији народ и лингвистика то доказује!

Радован Дамјановић : Срби су најста…

Гост емисије "Интервју" б...

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ?

Ђорђе Ивковић: КАКО УСПЕТИ У СРБИЈИ…

Времена су уистину тешка,...

666

666

Чудан, али врло јасан зна...

Весна Веизовић: Кад материја поједе дух у души остаје амбис или како гинемо у информацином рату

Весна Веизовић: Кад материја поједе…

Св. Пајсије Светогорац: „...

Prev Next

Паланачка буква против васељенског храста или: Српски запис на НАТО путу

Прва велика сеча српских записа обављена је кад је победио Броз са својим измећарима, који су народу понудили рај на земљи, али рај без Бога и против Бога.

 Прва велика сеча српских записа обављена је кад је победио Броз са својим измећарима, који су народу понудили рај на земљи, али рај без Бога и против Бога.

Шта ми прво пада на памет?

„Од оног који дрво може посећи/ Од њега се надај свакој несрећи“, каже песник Милован Данојлић. Евергрин из шездесетих – певају „Црвени кораљи“: „Дрвосеча да сам ја,/ а ти да си дама/ да ли тад би жељела,/ љубав међу нама?“

Саруман у „Господару прстенова“ уништава дрвеће, ложи огромне ватре и прави демонолике орке...

Градоначелник и творац „бус-плус“система секао дрвеће по Београду – он и Господар Вучић могу бити нов    а коалиција, коалиција Дрвосеча... Паланачка Буква против Васељенског Храста... И тако даље, и томе слично... О чему је реч?

О промени свести и сечи старог храста

Један од захтева који је Немачка поставила Србији пре тзв. добијања датума за преговоре за једно велико Ништа, маскирано у ЕУ, био је настојавање на томе да Срби “промене свест“,то јест одрекну се Савиндана и Видовдана зарад утвара наци-глобализма,од којих је бриселска Кула вавилонска једна од кључних. Владајућа тројка, Николић-Вучић-Дачић одмах је кренула са испуњавањем немачког захтева: Николић је,после свега што је „одрадио“ на захтев Империје, обећао пуну сарадњу Наташи Кандић,перјаници домаћег квази НВО сектора (јер је реч о организацијама иза којих стоје владе Србији непријатељских земаља, попут САД), и њеном РЕКОМ-у, чији је циљ преобликовање историје Балкана у доба распада СФРЈ у складу са НАТО наративом(1), а Вучић и Дачић су причали о томе како је Видовдан 2013, када је Србија добила некакво обећања за некакве преговоре („Некад!Можда!“) једини победнички Видовдан у српској историји

И сада се, одједном, на ауто – путу који се гради према Јадрану (да би био главни пут за снабдевање НАТО у будућем рату на Блиском Истоку, о чему је потписник ових редова већ писао на Фонду стратешке културе), у Савинцу(место се зове по Светом Сави), у историјском крају где је кнез Милош дигао Други српски устанак, испречио један храст, стар шест столећа. Новинар М. Авакумовић о тој препреци даје изјаву једног од пројектаната ауто-пута: „Милутин Игњатовић, директор Саобраћајног института ЦИП, каже да је немогуће препројектовати аутопут, јер се храст налази између два тунела. Осим тога, тврди он, на том делу трасе постоје и три моста за која су изливени стубови. “При пројектовању смо имали у виду вишестолетни храст, али нисмо имали друго избора“.“(2) Храст, иако жив већ шест стотина година (скоро из времена Косовског боја), обима преко седам метара, једно од најстаријих стабала у Србији, није био под старањем Завода за заштиту природе, па је решено да буде уклоњен.Нуди се и компромисно решење, које је предлагао министар Велимир Илић – да се храст измести. Љубинко Ракоњац, директор Института за шумарство, ипак је упозорио да то неће помоћи и да ће се храст пресађивањем осушити. Упркос свему, Александар Вучић је ускликунуо (грдећи српску „заосталост“ и позивајући се на „оца другосрбијанства“, Радомира Константиновића и његову „Философију паланке“), да је њему ауто – пут битнији од тамо некаквог храста (макар то не био обичан храст, него храст који је сеоски храм).

Главни проблем је тај што је храст вековима служио за молитве мештана. Новинар Авакумовић бележи: „Веровање да ће свако ко оскрнави дрво – запис бити кажњен и да га чека велико зло и даље је присутно у Србији.Истраживање етнолога на терену су показала да сељани и данас знају које је дрво обележено као „запис“ и готово сви се придржавају правила да оно не сме да се оштети“(3).

Храст је дрво исконски повезано са српском православном обичајношћу. Од њега се узима бадњак, дрво које се ложи уочи Божића као симбол Христове љубави према људима. Кад свештеник заједно са верним народом иде у литије (крстоноше), ради благослова пољима и њивама да рађају,они се заустављају под храстом и ту се читају молитве. Литијски дан је дан сеоске славе – такозване обетине или заветине, дан кад се сви сељани заветују Богу на живот за крст часни и слободу златну.У кору храста стоји урезан крст, литијско знамење. У доба турског ропства, кад су многи храмови били порушени, народ се на молитву скупљао под записним дрветом. Дакле, дрво само по себи није свето, али га освештава црквена молитва и крст који свештеник урезује у његову кору.

Ко је секао српске записе?

Нико се, међу Србима, није усуђивао да сече записе. Дрво је трајало док се не осуши, а људска се рука на њега није подизала. Прва велика сеча српских записа обављена је кад је победио Броз са својим измећарима, који су народу понудили рај на земљи, али рај без Бога и против Бога. Тада су Титове слуге међу Србима почеле да секу записе да би народу доказали да су „рашчистили с религијом“ (исто се десило са руским народним светињама кад је на власт дошао немачки плаћеник Лењин,идеолог једне наказне утопије.)

Никодије Спасић у својој књизи „Сеча српских записа“ бележи низ случајева казне Божје која је задесила све оне што су секли записно дрвеће.Ево неколико примера.(Не помињемо имена, мада се и она наводе; битни су примери Божје опомене.) У Кончареву код Јагодине један,коме су локални компартијски функционери обећали на поклон земљу коју ће одузети од сеоске цркве, реши да им се одужи тако што ће посећи записно дрво. Кад је почео, сељаци га окруже и спрече да не почини светогрђе.Ипак, пошто се овај безбожник није покајао за своју намеру, ускоро га ударе кола и он од последица несреће умре, а рођена сестра му се обеси. У Дубокој код Јагодине, један безбожник, Титов обожавалац, посече запис у свом дворишту.Ускоро се са локалним комунистима, за 7. јул, њихов празник, веселио у црквеној порти,под записном липом. Усред весеља, дође неки сељак с којим је „дрвосеча“ био у свађи, и убије га на лицу места. Тако под записом погине онај који је запис посекао.

У Злетову код Деспотовца неки човек реши да посече запис који је растао у суседној Кореници. Позвао и синовца да му помогне. Овај се попне на дрво са тестером, али падне и тешко се повреди. Схвативши то као Божју опомену, синовац оде, али стриц остане и уради зли посао до краја. Трећег дана после сече записа, наоблачи се над селом Злетовом,и три грома из облака буду казна за непочинство наопаког дрвосече; један му убије сина, други озледи мајку и сестру његовог синовца, али их не убије (као што рекосмо, синовац је био почео да сече запис, али је одустао покајавши се). Трећи гром убије „записоубици“ вола у штали. Цело село знало је да је то било због његовог непочинства.(4)

Седамдесетих година 20. века у Старом Селу, засеоку Високих Сугубина, неки мештанин, на наговор комшије, посече записно дрво испред локалног дома културе. Ускоро се разболи од спороходне леукемије, и десет година, до смрти, молио се Богу да казни њега, а не његово потомство, јавно исповедајући свој грех и кајући се због учињеног. Син оног сељака што га је наговорио на сечу записа погине на следећи начин: на други дан празника Свете Тројице пође је да праши кукуруз, падне са трактора и на месту остане мртав.(5)

Не сме се забравити:но што се зове Божја казна јесте Божје повлачење, кад се Господ промисаоно „склони“ и пусти људи да жању оно што су са ђаволом сејали, а због тога се нису покајали.

Рушење светиње због „модернизације Србије“

Године 1940,Свети владика Николај обновио је, на другој обали Мораве у клисури овчарско - кабларској, манастир Преображење, који је срушен 1910, када је прављена пруга,ради „модернизације Србије“. Николај је народу у беседи поводом обнове Преображења рекао: „Градила се жељезница кроз ову клисуру и лењирска мудрост ударила је трасу посред старог манастира Преображења. Чуо народ па се ужаснуо и застидео. Зар је и то могуће, питао се народ?Да, народе мили,ти ниси чуо ону горду реч:техници је све могуће!Све јој је могуће, заиста,само јој није могуће поштовати народну светињу и померити трасу за двадесет метара изнад манастира Преображења./.../     Мудрој техници све је могуће!-само не уплашити се од суза народних! Јер „мудра“ техника не зна да су сузе народне потајни огањ који се кад тад мора распламсати и спржити некога“(6

Казна,по Светом Николају Жичком, није изостала. Шта се десило?Кад је требало рушити манастир, нико од сељака запослених на изградњи пруге то није хтео да ради. Предузимач, и сам странац, крене на посао са двојицом унајмљених странаца. Један од њих се попне на цркву, да руши кров, и падне с крова, сав се изубијавши. Други добије напад лудачког страха, и побегне. На крају, предузимач нађе неког Србина, Јуду, и плати му велику суму новца, те овај сруши манастир. Касније тај исти дође да вади камен из Овчара за своје потребе, и стена падне на њега и убије га на месту. Док је црква рушена, неки сељак од Пожеге дође и покраде црквене предмете. Кад је дошао празник Преображења, лопов полуди, узме конопац и обеси се. Многи мајстори који су радили на прузи што је прошла преко манастира завршили су или у болницама или у затворима. Владика Николај каже да су и „два министра,који су за ову пругу највише одговорни и под којима се ова пруга градила преко манастира Преображења,завршили свој живот самоубиством. Један се убио из пушке а други се обесио“(7).

Не испустити крсташ барјак

Тада је Владика Николај опоменуо присутни народ да је већ више од хиљаду година словенски идеал (а нарочито Срба и Руса) светиња: „Тај идеал има две таблице; на једној пише:света служба Богу, а на другој:свето братство међу људима.Једном речју светиња је идеал словенски. И највећи народ без тог идеала је мали,а најмањи са тим идеалом велики.Тај идеал изгледа утопија кратковидим материјалистима нашег збуњеног времена. Но он није утопија но крајња сврха историје људске, како је проречено од светих пророка Божјих. Тај идеал је стварност будућности и вечности. Њега су до сада оствариле многе свете душе, па чак и народи. Наш народ жртвовао је за тај идеал неколико пута државу своју,много пута имовину своју,и још уз то много милионе живота синова и кћери својих. Али од тог идеала до данас није одступио. Ни данас он не сме одступити од идеала па ма шта се догодило. Јер ако ми одступимо од идеала, ко ће га у свету носити и држати? Међу народима ја не видим ко би могао прихватити крсташ барјак ако га ми из руку испустимо.Ја верујем у мисију нашег народа. Шта нас може уплашити?“(8)

И данас је тако, ма шта о томе мислили „кратковиди материјалисти нашег збуњеног времена“, с наочарима НАТО Империје на носу и цитатима из Макса Вебера и Радомира Константиновића у устима.

Песниково завештање

Као и увек, све нам је рекао песник. Овога пута, Качерац Милован Данојлић,једно од најугледнијих имена савремене српске књижевности, у својој песми „Србија на Западу“. У њој, Европа буди Србију уранијумским бомбама 1999. године, а онда је позива да јој се придружи и заборави све што је било: „Дижи се ноћас,из ових стопа,/Полази куд сви крећу,/У загрљај те чека Европа/ Да с тобом дели срећу!//Руси, браћа ти истокрвна,/Чекаће још векова двеста!“/А Србија,ко кљусе испред брвна/Стоји, ни макац с места.//Опире се сваки црквени звоник,/Свака шљива и рачва:/Неће Стиг,Ртањ, Копаоник,/Ни Жупа, ни Гружа, ни Мачва“(9). У име Србије, песник поручује Европи: „Знамо, волиш нас (ma non troppo!):/Где је ту наш удео?/Овај народ је можда пропо/Али није полудео.//На путу до тебе многе џомбе/Остави Риђи Блудник;/ Ако ми и заборавимо оне бомбе,/Неће Космај и Рудник.//Памтимо твоје посете честе, /Пријатељске и ратне.../Јесте, споро се Срби свесте,/Али напослетку схвате“(10).

Схватиће и сада, наравно. Запис из Савинца им помаже у томе. А ко дигне руку на запис, може само да чека шта ће да га снађе. „Учини добро – не кај се, учини зло – надај се“, кажу Срби без НАТО наочара на носу.

Упутнице:

 1. Б.К.-С.Д: Николић спреман да прича о својој ратној прошлости, Данас, 2.јул 2013., стр. 1,5 и 14;
 2. М. Авакумовић:Спорна сеоба храста „записа“ из села Савинац,“Политика“,уторак,2.јул,стр.1
3. Исто, стр. 10   
4. Видети:Чуда Божја у 20. веку, Београд,2006,стр. 363
5. Исто,355
6. Епископ Николај:Мртав би и оживе, Сабрана дела,том четврти,стр. 560
7. Исто,стр.561
8. Исто,стр.562
9. Милован Данојлић:Србија на Западу,стр. 72
10. Исто, стр.75

Шира верзија текста објављеног на Фонду стратешке културе

# Димитријевић Владимир

# http://dverisrpske.com


Poslednji put izmenjenoпетак, 12 JULY 2013 20:05
nazad na vrh
Irish bookie Coral cbetting.co.uk location at United Kingdom

Категорије

Линкови

Локалне вести

Алати

О нама

Пратите нас

List with onlain bookmakersGBETTING